ХИРОНОВА СМРТ

ХИРОНОВА СМРТ

   Зоран Радосављевић, звани Киза, смирен и сталожен тип, власник продавнице намештаја и погребне опреме, човек средњих прохтева и сигурне заветрине, седео је крај отвореног прозора и осећао промају како му стеже врат и крста, као суве, кошчате руке година претурених преко главе, али његов свет је још увек био испуњен смислом, барем је он тако мислио. Двоје деце, дечак и девојчица, расли су без већих проблема, а жена, некада главна риба у крају, несташна каћиперка, сада је кувала и спремала кућу по цео боговетни дан. Неумољиви господар свега живог убацио му је седе праменове у косу, коју је, законом наслеђа, можда и срећом, сачувао у довољним количинама, угојио се, али не превише, очи су му се помало замаглиле и умртвиле, али ипак сачувале поглед човека који зна и разуме. Радећи и развијајући посао, научио је да се прошлост заборавља тако што зарониш до гуше у блато бизниса, превариш понеког конкурента или ортака, исмејеш га у кафани и наставиш даље.

   У једном делу радње држао је салон намештаја, а у другом продавницу погребне опреме. Некада се у приземљу те зграде од три спрата, највише у главној улици, налазила књижара. Када је књижара пропала, јер нико више није куповао књиге и свеске, Киза је улетео с неким парама које је добио од ујака из Немачке, изнајмио простор и отворио салон намештаја. Салон је био лепо уређен и солидно попуњен, фотеље, двоседи, троседи, столови, столице, ормани, комоде, креденци, ламперија и остало. Надао се како би то што у граду осим њега нико није продавао намештај могао бити разлог за просперитет у послу, али испоставило се да нема довољно муштерија. Срећом, некако је баш у то време стари градски погребник пензионисан, па је Киза потегао везе и везице, подмитио кога треба у општини и преузео његов посао. Једини проблем био је како одвојити једну радњу од друге. Зато је по средини просторије поставио, од плафона до пода, велику штофану, црвену завесу. Сам је себи личио на неког шоумена док је прелазио из радње у радњу, тако да би покаткад пожелео узвикнути: „Добро вече, драги посетиоци! Ко нам је то данас отегао папке!? Мама? Тата? Бака? Дека? И нас све  то једном чека!“

   Тог дана, киша је грозно пљуштала, ушао је у Кизину продавницу погребне опреме, мокар до голе коже, плавокоси младић, неугледне спољашности, обучен у сиви сако и црну кошуљу искрзаних рукава. Киза га није познавао.

            - Умро ми је отац. Не знам шта је све потребно за... – рече и ућута.

            - Ох, моје искрено саучеше – рече Киза тужним, треперавим гласом.

            - Хвала – одврати младић. – Код вас се купује сандук и остало...

            - Да, да... Изволите, погледајте наш најновији каталог.

            - Скупо је то – процеди младић суво.

          - Да, али постоје попусти и могућност куповине на рате – рече Киза. – Погледајте пажљиво, штампано је ситним словима при дну стране.

            - Аха... Сад видим.

   „Колико коштамо у смрти? Управо онолико колико смо коштали за живота“, мудро је резоновао Киза, али не рече ништа.

            - Ваш покојни отац – тихо упита Киза – био је пензионер? Имамо сјајне попусте за њих.

            - Не – одговори младић. – Није догурао дотле. Отпустили су га у четрдесет петој, а имао је четрнаест година радног стажа. Након тога је четири године узалудно тражио посао и онда је умро.

            - Страшно, ово су гадна времена – рече Киза, тежећи да сачува тон саосећајности у гласу. – Данас је човек човеку вук.

            - Управо тако. Отац је често понављао, у последњим данима, када је већ почео да се распада од алкохола, како су најбоље године његовог живота појели вуци.

         - Све је то најобичнија банда, лопужа до лопуже! – рече Киза стиснувши зубе и глумећи бес.

            - Ко?

            - Па, политичари... Багра једна... – збуни се Киза.

            - Да, наравно... Политичари... – понови младић тупо.

            - А, госпођа мајка? – упита Киза. – Како она подноси ситуацију?

   „Стварно си морон! Никад не питај муштерију о другим члановима породице. Старо гробарско правило.“

            - Ех, како је!? Није добро. Лежи у кревету по цео дан.

     Тада се, с оне стране црвене завесе, зачу звонце на улазним вратима.

      - Оставићу вас на тренутак – рече Киза. – Потребан сам хитно у другом делу продавнице. Ви слободно разгледајте и изаберите шта вам највише одговара. Желите ли можда кафу или сок?

            - Не, хвала – одговори младић.

            - Аутомат је тамо крај оног уметнички декорисаног венца.

            - Није ми ни до чега – прекиде га младић.

            - Разумем, разумем... – промрмља Киза одлазећи.

   У делу продавнице где је продавао намештај, Киза се дуго расправљао са чичицом ситиних очију и паперјасте, беле косе око брестове трпезаријске столице. Белоглави је тврдио како то није „брестовско“ него неко друго дрво. Киза га је убеђивао да зна мајстора, поштен човек, не ради шкарт. Чичица је одсечно одмахивао главом и цоктао. Када се вратио у део радње где је продавао погребну опрему, Киза је био поприлично слуђен и видно изнервиран. Плавокоси младић је седео у фотељи и буљио у отворен каталог који је стајао на сточићу испред њега, вртећи између прстију новчић од десет динара.

         - Јесте ли изабрали већ једном? – упита га Киза. Овај се трже као да га је нешто уболо и брзо стрпа новчић у џеп.

            - Да, да... Може овај – показа руком на слику из каталога. 

       - Одлично! Пођите са мном до мог радног стола да склопимо уговор о начину плаћања – рече Киза нехотице протрљавши руке. – Ако вам то не представља проблем...

x x x

   Дешава се да човек каже или уради нешто због чега касније горко зажали, уколико се то касније уопште изнедри. Док су се, при младићевом одласку, поздрављали и руковали на вратима продавнице, Киза је рекао: „Хвала! И, дођите нам убрзо опет!“ Први ударац, више него изненадан, био је аперкат, песницом право у браду, други ногом у стомак, због њега је Киза пао на колена, а трећи га је погодио директно у слепоочницу. Аркада је пукла и крв шикнула. Нагло се смрачило.

   Младић чучну крај Кизине главе, из џепа извади две десетодинарке и стави му их на очи.