БЕТОН И МАГЛА

ОСТРВО (2) 8.      „Од ране младости сам био добар у забављању стоке по шатрама, кафанама и распалим хотелима. Прешао сам целу Ибарску и још пар магистрала, уздуж и попреко. Свирао сам хармонику, имао све зубе и косу, тако да сам био популаран у народњачким круговима. Кезио сам се и притискао дугмиће као ретко ко. Понекад бих и запевао, али то ми је ишло од руке знатно слабије. Стока је волела полуголе, дебеле певаљке и ту није било збора. Још ако испадне сиса или севне чавка, сви падају у екстазу, која се народски зове „дерт“. После је на рукама однесу право у мотелску собу, а „менаџер“ стоји на вратима и броји паре“, тако је говорио Паја Хармоникаш, а ја сам га гледао закрвављених очију, јер сам попио три пива и две лозе, своју дневну дозу у то време. Гледао сам га и слушао све док се његова глава није почела развлачити с леве на десну страну, а очи и уста претварати у велике, црне рупе. Нјегов глас звонио је у мојим ушима као црквени торањ, бубњало ми је у грудима, а лок

ОСТРВО (1) „Ко може зауставити мућење воде?  Мир, бистријом је чини.  Ко може дуго одржати мир?  Кретањем он се руши и ново рађа.“  (ЛАО ЦЕ, Тао-те-динг, XV) 1.          Седели смо, свакога дана, у кафићу на крају улице. Одатле се пружао неометан поглед на девојке које су шпартале центром нашег града, који је био једини град на нашем острву. Заправо, био је још један, али тај је био веома мали, те смо га сви, осим оних што су живели у њему, сматрали више селом него градом. Грађани тога града нису се бавили туризмом као ми, па су, самим тим, били сељаци, а њихов градић, село. Иако смо од прехрамбених производа које су они производили сви ми живели и преживљавали (осим рибарења, они су у планинама изнад њиховог села поседовали сточне фарме, те су музли козе и краве, правили укусне сиреве, клали стоку и живину, брали маслине и цедили уље, узгајали винову лозу и слично томе) ипак смо волели замишљати како они и не постоје. Није то била последица верских разлика, нити наци

ХИРОНОВА СМРТ    Зоран Радосављевић, звани Киза, смирен и сталожен тип, власник продавнице намештаја и погребне опреме, човек средњих прохтева и сигурне заветрине, седео је крај отвореног прозора и осећао промају како му стеже врат и крста, као суве, кошчате руке година претурених преко главе, али његов свет је још увек био испуњен смислом, барем је он тако мислио. Двоје деце, дечак и девојчица, расли су без већих проблема, а жена, некада главна риба у крају, несташна каћиперка, сада је кувала и спремала кућу по цео боговетни дан. Неумољиви господар свега живог убацио му је седе праменове у косу, коју је, законом наслеђа, можда и срећом, сачувао у довољним количинама, угојио се, али не превише, очи су му се помало замаглиле и умртвиле, али ипак сачувале поглед човека који зна и разуме. Радећи и развијајући посао, научио је да се прошлост заборавља тако што зарониш до гуше у блато бизниса, превариш понеког конкурента или ортака, исмејеш га у кафани и наставиш даљ

НАЈЕЗДА             Сваке боговетне године, понекад и два-три пута годишње, наше село пустошила је најезда скакаваца. Велики, огромних буљавих очију и оштрих као нож зубића, са дугим задњим и краћим предњим ногама, маслинастозелени скакавци долетали су у ројевима, уништавајући бога оца, гризли, глодали, дробили, кршили и ломили све пред собом. Старији, већ изанђали људи, причали су како је тога одувек било, како је наше село проклето, зато што је подигнуто на тромеђи, три се пута у центру села укрштају, како смо једном давно увредили неког заборављеног великаша тако што смо пререзали даску у пољском клозету и овај је, приликом обављања велике нужде, упао у клоаку ,  најео  се  сопствених и туђих гована, па нас је онако говњив проклео, како смо опљачкали оне из суседног села, те нас бог кажњава, како је неки циркузант, странац, на   сеоском вашару, пред гомилом занемеле публике, гурнуо својој жени великог скакавца у чмар ,  а она га избацила педесет метара у ваздух..