ОСТРВО (1)

ОСТРВО (1)

„Ко може зауставити мућење воде? Мир, бистријом је чини. Ко може дуго одржати мир? Кретањем он се руши и ново рађа.“ (ЛАО ЦЕ, Тао-те-динг, XV)

1.
         Седели смо, свакога дана, у кафићу на крају улице. Одатле се пружао неометан поглед на девојке које су шпартале центром нашег града, који је био једини град на нашем острву. Заправо, био је још један, али тај је био веома мали, те смо га сви, осим оних што су живели у њему, сматрали више селом него градом. Грађани тога града нису се бавили туризмом као ми, па су, самим тим, били сељаци, а њихов градић, село. Иако смо од прехрамбених производа које су они производили сви ми живели и преживљавали (осим рибарења, они су у планинама изнад њиховог села поседовали сточне фарме, те су музли козе и краве, правили укусне сиреве, клали стоку и живину, брали маслине и цедили уље, узгајали винову лозу и слично томе) ипак смо волели замишљати како они и не постоје. Није то била последица верских разлика, нити националних, таман посла! Сви су становници нашег острва, након последње револуције[1], од пре неких четрдесетак година, постали поносни синови наше нове нације и смерни верници заједничке цркве. То је углавном било због тога што се никада нисмо потрудили да направимо иоле квалитетан пут који би повезивао наш град и њихово село. Оно се налазило с друге стране острва, а његов су средишњи део чиниле високе и прилично непроходне планине, требало је бушити тунеле, што је била прескупа работа. Зато су становници њиховог села морали и по неколико сати, на мулама и магарцима, доносити своју робу у наш град. Кретали су касно ноћу и у рано јутро, а ко је био будан у то зло доба, могао их је видети како се, прашњави и уморни, појављују на ободу града, вукући иза себе претоварену марву. С тешком муком, магарци и муле, вукли би се ногу пред ногу, гласно њачући и вршећи нужду у ходу. У току дана многи би туриста, занет разгледањем излога, згазио стопалом у њихов измет и многе би папуче и сандале остале у истом. Чињеница да су градски ђубретари упорно одбијали чистити за марвом из њиховог села, говори да они или нису озбиљно схватали свој посао, или нису сељаке из њиховог села (и њихову марву) сматрали довољно грађанима већ најобичнијим дошљацима, странцима, за којима не треба чистити. Пошто су ђубретари на сваким изборима били ваљани и редовни гласачи (имали су и јак синдикат), градоначелник је могао само да куми и моли, али се на његове молбе нико не одазиваше, те су марвиња говна остајала на улици и по неколико дана, све док се не би потпуно сасушила и стврдла. Онда би их деца, играјући се фудбала, ишутирала у канализационе одводе или море. Та, говнарска афера, означила је прекретницу у односима нашег града и њиховог села. Она је била главни покретач серије догађаја који су довели до још једног крвавог рата и, посредно, до потонућа нашег острва.

[1] ВОР – Велика Општенародна Револуција (1964-1966), изведена под вођством Већа деветорице.


2.
         У касну јесен, када се нашим блоком разлегне мирис печених паприка, белог лука и оцата, умели смо седети у башти кафића на ћошку и добацивати девојкама које пролазе. Оне су нас игнорисале, као и обично.
То ме подстаче да се замислим над суштином свог живота. Никако је нисам могао пронаћи и ја се помало забринух. Прошлост ми је била безвезна, садашњост испразна, а будућност сива. Исувише млад за самоубиствене мисли, одлучих да се напијем до бесвести, па да видим шта ће се после догодити. Пробуђен несносном буком коју се производиле некакве идиотске грађевинске машине, налик великим механичким чекићима, инсталиране на градилишту преко пута моје зграде, седео сам на кревету држећи се обема рукама за главу. „Има ли неко решење“, питао сам се, мислећи, наравно, на мамурлук и страшну главобољу. Осећао сам како ми очи излећу из дупљи и падају на под, те сам, кренувши ка кухињи, скакутао као зечић, пазећи да их не згазим босим ногама и размазажем свуд наоколо. Увек кажем себи: „Немој да се развалиш, будало!“ И увек се развалим! Међутим, тада рекох још и ово:
          - Зар живот не би требало да буде неправилан редослед наслућених дивота? Не би ли човек требало да буде увек срећан? Шта је то што нас спутава да досегнемо константно блаженство? Разум, дух, осећајност, оно путено у нама? Да ли се треба посветити усавршавању само једне од ових компонената нашег бића или свих помало? Куда сам кренуо, ако сам уопште икад игде кренуо, куда идем, где ћу стићи и када?...
        И све тако... Како је било могуће да једно сасвим обично и притупасто мушко дете, готово младић, из нашег трулог града, размишља на такав начин и поставља самом себи сва та тешка и необјашњива питања? Откуд дођоше та виша интересовања!? То ме је мучило неко време, а онда закључих, с правом, да се овде ради о последицама алкохолног тровања и реших чврсто да више не пијем. Барем не вечерас. Сутра ћемо већ видети.

3.
     Прва велика непријатност коју је доживео један наш грађанин, а да су за то искључиви кривци становници њивог „магарећег“ села, догодила се почетком октобра. Тај наш грађанин, нећу га именовати (наиме, његова ћерка је била моја познаница, драга и пријатна особа, најмлађа од три сестре), одвезао се својим скупим колима, на дечији рођендан у њихово село. Купио је поклон, ракију, дакле све што треба. Не зна се тачно код кога је ишао. Неки кажу код жене која је његова стара, никад прежаљена љубав, још из средњошколских дана. Она је, изгледа, учила гимназију у нашем граду, али се, касније, из непознатих разлога, у сред школске године, вратила кући. Други пак кажу како је ишао тамо да купи маслине. Неку већу количину јер је планирао да отвори самопослугу. То је било мало чудно, пошто је он по занимању зубар, али свако има право на своје мишљење и може да прича шта год хоће. То су слободе које нам нико никад није и неће моћи одузети. Оно што се поуздано зна и може се рећи је да се тај наш грађанин превише напио на том рођендану, мушког детета (чини ми се да је био осамнаести), и да је изашао пред кућу не би ли мало пуцао из пиштоља. Рески пуцањ разбеснео је јарца, који није био везан, и овај је, залетевши се с друге стране дворишта, набио рогове нашем пуцајућем суграђанину право у задњицу. Остали гости су у почетку забезекнуто посматрали како јарац носи човека низ ливаду, а онда ударише у грохотан смех. Само је муж пријатељице нашег суграђанина трчао у цик-цак за помахниталом животињом, надајући се да ће његов несрећни гост спасти с њене главе, што се никако није дешавало. Јарац се дрмао лево-десно читавим телом, покушавајући да збаци човека, али је рогове забио толико дубоко у његово дебело месо да је то било веома тешко учинити. Уз све то, наш се суграђанин драо као магарац и, сваки пут кад би јарац нагло цимнуо главом, испуштао неартикулисане гласове, нешто попут мумлања и уздаха: „Ау,ау,ааауааа! Аух! Аух!“
     Све у свему, ову надреалну сцену, која се срећно завршила тако што је човек напокон спао са јарчеве главе, те су га однели у болницу, где је остао недељу дана (после није могао да седи два месеца, где год би се нашао стајао је, као да пркоси нечему, ваљда судбини), посматрао је, у гомили гостију, и сликар наивац, комшија пријатељице нашег мученог суграђанина. Понет изненадним налетом инспирације илити надојен млеком муза, овај се сликар одмах даде на посао и намала слику коју је назвао: „Модерни сатир.“ Та је слика на Великој годишњој изложби у велеграду, далеко од нас, на северу Централног континента, освојила прву награду. Зато је објављена, у виду црно-беле фотографије, у свим новинама на нашем острву, а било их је две. Биле су још једне, али искључиво за оглашавање, а објављивале су и умрлице, тако да ако си хтео да купиш кућу, стан или кола, одмах на следећој страни могао си да видиш ко је у том стану пре тебе становао или се у твојим половним колима возикао за живота. Ми смо се одвајкада придржавали начела економичности тако што смо набављали или градили нове ствари тек кад би потпуно упропастили или истрошили оне старе.

4.
      Седео сам испред драгстора и пио пиво. Таман је кренуло да ми се манта пред очима (онај „добри“ осећај почео је да се рађа) кад крајичком ока угледах старог ортака, из основне, како покушава да се сакрије од мене иза гајбица с купусом и паприкама.
        - Где си ти, Станко, слино матора – повиках из свег гласа.
        - Ово, оно… – тихо рече Станко Слина.
        - Како то: „Ово, оно“? – упитах га.
        - Ово, оно, ово, оно… – одговори он и заколута очима.
      Сав згурен, са опуштеним рукама, упалим очима и том балом која се спуштала с краја леве усне све до испупченог, великог стомака, заиста је личио на слину, али сасушену. Некада је у тој слини било живота, обећавајућа будућност отварала се пред њом, а ми смо, као сва деца, глупо и завидно мрзели и омаловажавали ту њену обећавајућу будућност, осећајући, у нашим малим срцима, како није у реду да она стоји испред ње, а испред нас не. Очекивало се да заврши гимназију и упише неки технички факултет, а онда ће му тата средити специјализацију у иностранству, Француска, Енглеска, Америка, ово, оно... Ћале му је био велико мудо у стара времена. Математику је имао у малом прсту, разломке, једначине, децимале, површине и запремине рачунао је директно из главе, без да је ишта стављао на папир. Био је главни хит на дечијим журкама. Стално смо га давили: „Одузми 109 348 од 3 672 876!“ или „Подели 5 790 367 са 5786!“ или „Колики је корен од 567?“ Станко би одговарао као из топа, а неко би одмах проверио тачност одговора на дигитрону. „Браво, Станко, слино матора!“ Нама који смо једва успевали да саберемо два броја без помоћи дигитрона, то је изгледало као неко чудо, што је, у неку руку и било, али чуда имају ту тенденцију да не трају дуго јер би, у том случају, престала да буду оно што јесу, чуда, и постала нормалан део свакодневнице.
    Причали су да је то почело негде на првој години Природно-математичког факултета, а кулминирало је на чувеном испиту Тачка нагомилавања[2] из статистике, у трећој. Станко је седео мирно, на свом уобичајеном месту у амфитеатру, чекајући да га професор прозове, а онда одједном почео да окреће главу лево-десно и испушта неартикулисане крике налик мајмунским. Избацили су га са испита и послали у болницу. Доктори нису могли да пронађу у чему је проблем, како је настао квар у једној тако финој и обећавајућој машини.
         - Узми пиво, Станко – рекох и пружих му флашу.
     Он подиже руке изнад лица, у паничном страху, као да се брани од нечега, и побеже кући понављајући:
         - Ово, оно, ово, оно...

[2] Тачка нагомилавања је тачка низа у чијој се свакој околини налази бесконачно много чланова тог низа. При томе, сама тачка нагомилавања може, али и не мора бити члан тог низа. Колико год „сужавали обруч“ (тј. смањивали интервал) око тачке нагомилавања, никад се тај обруч не може сузити толико да унутар њега не буде бесконачно чланова низа.

5.
     Свако у нашем граду познавао је М'бадеа. Био је семенкар, дакле продавао је семенке, сусам, разне грицкалице, испред биоскопа, на утакмицама, концертима и сличним спортским и културним манифестацијама. Једно време су се ти хепенинзи у нашем граду, па и на читавом острву, догађали веома често. Скоро сваког дана одржавана је нека спортска приредба или слет, биоскоп је радио током целе недеље (представе су почињале у четири, шест и осам), а често би нека од двеста педесет политичких партија регистрованих на нашем острву одржавала митинг подршке свом вођи или вођама, па је М'баде тада имао много посла. Протести и штрајкови нису никад одржавани, јер је грађанство било задовољно постојећом друштвено-политичком ситуацијом. Осим проблема које смо имали са онима из њиховог села, других проблема није било.
       Много смо се волели и штовали међусобно. Та наша љубав понекад је прелазила границу нормале, тако да си често могао видети на улици двојицу старијих мушкараца како се држе за руке и заљубљено гледају, час један у другога, час у плакат партије коју очигледно, обојица подржавају. Најистакнутији филозоф са нашег острва био је Старац Фитомба (1815-1890), а он је у свом чувеном делу С Килиманџара на Килиманџаро (1872) написао следеће: „Љубав има тенденцију да тежи самоизражавању и када досегне до тог нивоа да се мора испољити, онда је то испољавање готово немогуће зауставити или спречити.”[3] Такво понашање бивало је веома изражено на фудбалским утакмицама (фудбал је био најпопларнији спорт на нашем острву), међу навијачима који су нарочито волели да се скину голи до паса, загрле се, окрену леђа терену и, тако голи и загрљени, скачу и певају навијачке песме пуне љубави према свом клубу, али и мржње према свим другим клубовима који постоје на овом белом свету. Код нас се љубав према некоме или нечему одувек најбоље изражавала мржњом према неком или нечем другом.
     Једног сунчаног мајског дана, баш пред финале Купа нашег острва, вођа групе навијача (иначе, дипломирани менаџер спорта и туризма), пуком игром случаја, ухватио је М'бадеа како, пишајући на семенке, разбацане по поду јавног тоалета, постиже ону реску и неодољиву сланост, по којој су његове семенке биле надалеко познате. То му се никако није допало, сматрао је такву припрему семенки за продају исувише примитивним, те је позвао неколицину оданих поклоника и наложио им да М'бадеа дозову памети. Акција се отела контроли (или можда није), тек они су га ухватили, изнели на рукама попут спортског хероја, бацили на улицу и почели шутирати ногама. Након добрих десет минута иживљавања, највећи и најснажнији од њих, подигао је поприлично масиван бетонски блок и њиме размрскао М'бадеу главу.
Не треба посебно наглашавати да полиција никад није пронашла починиоце овог злодела. А, да! Не треба наглашавати ни да је М'баде био из њиховог села.

[3] Старац Фотимба: „С Килиманџара на Килиманџаро“, стр. 1543

6.
      Имао сам пријатељицу из средње школе у коју сам био заљубљен до ушију. Можда због њених великих, црних очију, можда због великих сиса, које су тако често тежиле искакању из белих, њој омиљених кошуља, можда због нечег трећег, не знам. Како то обично бива, никада ме није узимала за озбиљно, иако сам све време буљио у њу, пратио је до куће, носио торбу с књигама и куповао јој ужину (тада смо имали пара, отац је био жив и радио послове за војску). Њој су се допадали момци од двадесет пет, двадесет шест и двадесет седам година. Из неких чудних разлога, момци од двадесет четири и двадесет осам година код ње нису имали никакве шансе. Прве је називала „клинцима“, а друге „маторцима“. Како је знала колико је ко од тих момака тачно имао година, никад ми није било јасно. Младе мушкарце у тридесетим тешко је разликовати, а камоли одредити им године. Сви сличе као јаје јајету, као да их је исти отац правио. То што они мисле да су различити и нешто посебно, то је њихово мишљење и до њега не треба превише држати, јер свима се њима по глави вијају идентичне мисли и сви теже истоветном циљу. Такође, сви се облаче исто, униформисани су, иако и за то мисле како се истичу својим особеним стиловима. Кад неког од њих сретнеш на улици, никад не знаш кога си тачно срео, али нема проблема, разговор је увек исти, испразан и глуп. Само му немој ни случајно помињати име јер се они једино по именима могу некако разликовати, што је, вероватно, главни разлог због којег један другог зову: „Џек“, „Џони“, или титуларно: „Краљу“, „Царе“, „Легендо“ и томе слично.
    Све у свему, док сам био клинац, један Џони је јебао моју прву љубав. То и није било тако страшно, тај Џони је био кул тип, висок, плав, возио је просечна кола, али колима се, као и коњима, у зубе не гледа. Радио је нешто, имао довољно пара, причао добре вицеве и давао нам је цигарете. Понекад и по две, једну би нам одмах припалио својим златним „зипо“ упаљачем, а другу би нам ставио у џеп кошуље или за уво. Ми смо седели испред видео-клуба, пили кока-колу, пушили, ако смо имали шта, и пљуцкали на бетон. Испред нас је увек била велика бара пљуце, која би често преспавала на том месту да би следећег дана постајала дупло већа. Причали смо глупости, балавили о спорту, политици и убиствима локалних мангаша, величали хероје улице и жигосали друкаре и драмосере свих врста. Неки су набавили „спектрум“ и играли безвезне игрице на њему по цели дан и ноћ. „Уши су им се издужиле а очи избечиле“, констатовали смо када би их срели, јер се више нису дружили с нама. Други су изнајмљивали порниће или куповали порно часописе на киоску и дркали све у шеснаест, док им се нису вратови укочили. Трећи су почели да се дрогирају озбиљним стварима и они су убрзо поцркали или отишли за Индију, пошто се причало како тамо можеш да набавиш дрогу за џабака. Четврти су постали праве паљевине па су се убијали међусобно, јер су претходно поубијали све остале. Пети су некако испливали из тог океана пљувачке, на једвите јаде докопали се обале и отишли даље.
   Ја сам мирно сачекао двадесет година и појебао ћерку своје пријатељице из основне школе у коју сам као клинац био заљубљен до ушију.

7.
     Како је тачно одпочео рат између нашег града и њиховог села, никоме није познато. Одједном, у нашем се граду почео осећати смрад јаког интензитета. Тај се смрад проширио по читавом острву попут куге, губе или неке друге болештине, од човека до човека, од детета до детета... Чак су и животиње почеле да га осећају и да се мрзе, наши су пси лајали на њихове, њихове мачке фрктале на наше, а шта су тек магарци и волови радили да и не говорим.
   На нашој телевизији приказан је аутентичан снимак напада њихове многобројне војне јединице (рекоше да је у питању била читава чета од стотинак војника) на малобројну групу бранилаца (њих десетак) једине њиве коју је наш град поседовао у планинама. Мучки, под окриљем ноћи, тачно пред зору, док су браниоци спавали сном праведника и тежака, искочише звери из шуме и мрака и, пре него што су се ови опасуљили, побише их све и заузеше нашу њиву. Оно јест, та њива није била само наша. По уговору потписаном пре 200 година, ако не и више (уговор је нестао нетрагом), пола те њиве припадало је њиховом селу, али су се они свог дела одрекли потписавши нови уговор (који је такође изгубљен), пре неких 50 година, после Велике гејачке буне, значајног историјског догађаја, у којој смо, заједничким снагама, за сва времена, отерали мрског нам непријатеља са нашег острва, право у воду. С друге стране, на њиховој телевизији (њихово село имало је локалну телевизију, зачуђујуће развијену) појавио се снимак на којем се виде браниоци наше њиве како мучки, под окриљем ноћи, тачно пред зору, нападају групу цивила, који јесу били наоружани пушкама и пиштољима, али нису имали униформе, и заробљавају их. Пар недеља касније, кад је рат већ увелико трајао, појавио се још један снимак, на којем браниоци, наши хероји, кољу и секу главе њиховим цивилима, за које се претпоставља да су управо они који су били заробљени у првом нападу. Тај монтирани снимак је био изузетно квалитетан, али нико од нас није могао поверовати у његову веродостојност, осим неколицине мутивода и шпијуна које је убрзо прогутао мрак. Занимљиво је да они своје војнике нису називали „војницима“, већ „оружаним цивилима“. Која је разлика између то двоје, никоме није било јасно, као ни загонетка, откуд цивилима наоружање. „Отишли су у продавницу и сами га купили“, рекао је један њихов званичник.
     Док су се наши коментатори и војни аналитичари бавили питањем где се налази та продавница и колико у њој коштају пушке и пиштољи, у граду се појавила група људи, три младића и две девојке, сви високи, плавокоси и лепи, који су по плотовима, бандерама и зидовима почели лепити необичне плакате. На њима је била приказана предивна долина пуна дрвећа и цвећа, квоз коју је протицала бистра речица, око које су се излежавали насмејани људи у белом, мушкарци, жене и деца, у друштву такође насмејаних дивљих и домаћих животиња. Пропратни текст плаката био је написан на страном, вероватно њиховом језику, и нико од нас га није разумео јер ми нисмо говорили стране језике. Не знам зашто ми је ово пало на памет, али знам да је мени онај насмејани медвед деловао застрашујуће, а од насмејаног магарца имао сам ноћне море недељу дана. И дан данас, мислим како нема ничег страшнијег од тога.

(Наставиће се...)

Коментари

Популарни постови са овог блога

НАЈЕЗДА

ОСТРВО (2)

ПРВА ОВЕРА