ОСТРВО (2)

ОСТРВО (2)

8.

     „Од ране младости сам био добар у забављању стоке по шатрама, кафанама и распалим хотелима. Прешао сам целу Ибарску и још пар магистрала, уздуж и попреко. Свирао сам хармонику, имао све зубе и косу, тако да сам био популаран у народњачким круговима. Кезио сам се и притискао дугмиће као ретко ко. Понекад бих и запевао, али то ми је ишло од руке знатно слабије. Стока је волела полуголе, дебеле певаљке и ту није било збора. Још ако испадне сиса или севне чавка, сви падају у екстазу, која се народски зове „дерт“. После је на рукама однесу право у мотелску собу, а „менаџер“ стоји на вратима и броји паре“, тако је говорио Паја Хармоникаш, а ја сам га гледао закрвављених очију, јер сам попио три пива и две лозе, своју дневну дозу у то време. Гледао сам га и слушао све док се његова глава није почела развлачити с леве на десну страну, а очи и уста претварати у велике, црне рупе. Нјегов глас звонио је у мојим ушима као црквени торањ, бубњало ми је у грудима, а локал је смрдео на зној, дуван и алкохол, због чега сам осећао грчеве и мучнину у стомаку. Таман кад је почео говорити о својој уметности, јер он је себе сматрао уметником, бели мишић појавио се иза полупразне флаше пива, помолио главу и почео њушкати пепео цигарете који је један од нас истресао поред пиксле. Био сам непријатно изненађен. Нисам могао ни замислити да би се тако нешто могло догодити у реномираној угоститељској установи као што је био кафић „6 каплара“.

     - Каква срамота – процедих јетко.

     - Шта је срамота? – упита Паја.

     - Овај миш што се шетка по столу – одговорих.

     - Који миш? Нема овде никаквог миша – рече он.

     - Ти га не видиш?

    - Наравно, кад га нема – закључи он потпуно мирно, а тај мир произилазио је из година и година искуства интимног дружења с пијандурама разних врста.

      - Кад видиш једног алкоса видео си их све – мудро закључи Паја.

     Од тада бели мишеви су ме пратили у стопу, као да су сковали заверу против мене и моје свести. Појављивали су се на најнеочекиванијим местима, вирили испод качкета људима, из деколтеа девојака и жена, шеткали се по цегерима, столовима и орманима, крили у џеповима мог капута, скакутали по радију и телевизору, кварили пријем слике и тона, љуљали се на лустеру, висили на гранама дрвећа, пливали у кади, умивали њушке шапицама, то јест канџицама, трчкарали по итисону, какили где год су стигли, остављајући за собом гованца која су смрдела на зној, дуван и алкохол... Понекад би се сви заједно, чудном магијом, скупили и претворили у једног, џиновског белог миша. Он је био велик као аутобус и имао обичај да стоји испред улаза у моју зграду и намигује ми сваки пут кад ме види. Може се рећи да ме је зготивио, а и ја њега, више мање.

9.

     Ратне године пролазиле су брзо (оне увек брзо пролазе), а ратне активности смењивале су једна другу готово неприметно, па се многима чинило како ми и нисмо у рату, него се само мало убијамо јер нам се ћефнуло тако и никако другачије. На линији фронта (од неких 250 метара), војници су спавали у рововима, официри, којих је било више него војника, пијанчили су у импровизованим борделима, а у позадини, грађани и грађанке, сељаци и сељанке, стајали су у редовима за основне потрепштине, као што су хлеб, млеко, цигарете и кафа, бензин и гас, а код њих на селу, чекало се у реду и за концентрат којим су ваљда хранили стоку, шта ја знам!? Тих производа, а и свих других, бивало је сваким даном све мање и мање, док су цене почеле скакати у небо, бивајући све веће и веће. Истовремено, ратни трошкови су се повећавали, а производња, која је ионако била јадна, смањивала до потпуног нестанка.

     Таква ситуација погодовала је развоју криминала и криминалних делатности, као и моралном расулу, које се осетило најпре у просвети и култури (ученици гимназије су неколико својих професора стрпали у контејнер и гурнули низ улицу, само један је преживео; познатог глумца су пијани кретени пребили на пијаци, касније је подлегао повредама), а онда се попут инфекције раширило свуда око нас. Како је било у њиховом селу не знам (не располажем са довољно података), али знам да су они увек били стока која за културу не мари нимало, осим ако се под тим не подразумева арлаукање четири (или пет) сељанки на поселу. Обукли би те несрећнице у народну ношњу (ми смо скинули са себе ту будалаштину, карактеристичну за наше острво, још у деветнаестом веку), на силу довели људе да их гледају и слушају (мада су неки долазили својевољно) и пустили их да певају песме које су они називали „изворном народном музиком“. Ти звуци, дуго и испрекидано „икање“, затим кратко „цикање“, те дубоко и упечатљиво „омкање“, праћено реским „ојкањем“, изазивали су у публици занос готово религијске природе. Неки су плакали, неки се тресли као у трансу, а неки бацакали наоколо ударајући главом о под. Жене и девојке би одмах подизале сукње преко главе и почеле скакутати као козе по камењу. У стара времена, људи су слушајући овакву врсту музике (ако се то тако може назвати) вадили чакије, буквално секли вене (али не сами себи, него оном поред њих) и копали очи једни другима. Једном је један средњовековни витез на приредби оваквог типа убио равно 120 људи, због чега је Велика скупштина нашег острва (која је тада постојала) забранила ношење хладног оружја приликом било каквог извођења „народне музике“. Овај закон никад није заживео у пракси, што је однос какав ми, као поносан, слободан и правдољубив народ, иначе имамо према већини закона.

     Питао сам музиколога, друга из школе, којег сам после много година случајно срео у коцкарници, са ког и каквог извора је та музика потекла. Он се благо насмешио рекавши: „Ако онај који пева зло не мисли, шта ли мисли онај који стално пева у себи?“ Мудрог ли одговора ретко глупог човека.

10.

     Моје пријатељство с Великим Белим Мишем увршћивало се свакодневно. Излазили смо у град, разговарали седећи на клупици испред зграде до касно у ноћ, возили ролере по кеју (тачније, он је возио ролере а ја бајс), посећивали пријатеље (његове, ја их нисам имао), набацивали се девојкама (ја сам звиждао за њима, он је викао: „Опа бато!”), ишли у биоскоп, на фудбалске и кошаркашке утакмице… Водили смо квалитетан живот у двоје, без непотребне сексуалне тензије, ситних размирица и свађа. Истина, понекад би ми се учинило како ме одмерава од главе до пете, али никад није направио први корак, а он мене није занимао на такав начин. Једном ми је ставио огромну главу на раме и умало ме није оборио на земљу, али сам успео остати на ногама, иако сам се поштено затетурао. Лјуди из наше околине углавном су позитивно реаговали на нас двојицу, неки су се крстили, а неки само одмахивали руком и одлазили својим путем. Велики Бели Миш гледао је сваког од њих својим црвеним очима сумњичаво, са очигледном жељом да скочи и потрга им вратове голим канџама. Мени је то било више него интересантно, може се рећи забавно, све до кобног, ужасно трагичног дана (сећам се, био је новембар и падала је тешка кишурина), када је мој најбољи и једини пријатељ показао своје право лице учланивши се у политичку партију леве оријентације. Тог поподнева дошао је код мене на гајбу, одложио кишобран са стране, скинуо мантил, а затим театрално извадио из новчаника књижицу с црвеном ружом на насловници и почео њоме махати пред мојим разрогаченим очима. „Сад сам члан, боли ме дупе за све”, мљацкао је губицом задовољно. Никако нисам слутио да њега занима политика, никад нисмо разговарали о томе, а да је смрдљива комуњара то ми је било незамисливо. Тако смо се разишли, посвађавши се на крв и нож, идеолошке разлике у начину погледа на свет биле су превелике, отишао је бесан на мене, а ја сам остао у свом стану, буљећи безвољно у телевизор, као попишан, и почео да пуштам браду, коју гајим до дан данас.

     Великог Белог Миша видео сам још три пута (једном уживо, једном на телевизији и једном његову слику у новинама). Стајао сам с кевом (још је била међу живима) у реду пред банком (уложили смо последњу цркавицу у банку неке супер економисткиње, која је давала невероватно добре камате), а он је прозујао поред нас у џипу стране производње са затамњеним стаклима. Прозор на задњим вратима био је спуштен и ја сам угледао његову одвратну, белу главуџу како се пијано клати лево-десно. У једном тренутку подигао је поглед према људима који су чекали у реду, искезио се и показао нам средњи прст његове канџе. Можда ме је препознао, а можда и није, не бих могао рећи. Други пут сам га видео када је гостовао на сопственој телевизији (купио је једну мање познату телевизијску станицу и претворио је у најутицајнију телевизију региона). У својству стручног коментатора (био је у то време саветник премијера), говорио је о утицају средстава масовне комуникације на дневну политику, као и о цензури у медијима. Он и још двојица, заједно с водитељком, закључили су да цензуре нема и да је никад није ни било. Толико су паметно причали да сам им скоро поверовао. Трећи пут сам видео његову слику у једном од таблоида, који су преплавили киоске као отровне печурке после кише. У чланку на петнаестој страни, негде при дну, новинар, очигледно елоквентан и образован, писао је о великим пословним успесима бивешег премијеровог саветника, најуспешнијег медијског радника наше земље. На крају текста, као поента приче, стајало је:

     „Није никаво чудо да се В.Б.М. (42) оженио ових дана, по четврти пут, певачицом и познатом старлетом К.Р. (25) из Приједора, јер њему још увек добро стоји и још се одлично котира међу женским светом.”

     Глупак је написао реченицу тако да испада како се Велики Бели Миш, мој ортак, четири пута женио истом женом.

11.

   Прошао је још један рат на нашем острву, људи су пролили крв, зној и сузе (нарочито сузе) и дошло је време мира, спокоја и невиђене досаде. Ко је победио није било најјасније, они из села тврдили су да су они, а ми из града, да смо ми. На основу непобитних доказа, пребројали смо мртве и осакаћене на обе стране (ти подаци били су апсолутно тачни, али се нису слагали с њиховим), ми смо побили два пута више њихових него они наших војника, што је сасвим довољно за победу. Они су победу прогласили зато што им је, по мировном споразуму, припала она њива око које смо се закрвили, због које је рат и почео, а која није ни била нека њива већ најобичнији крш и голи камен. Свако је изгубио понеког члана породице или рођака (ближег или даљег), неко је остао без дома (мање због рата, а више због немаштине), а неко је, како је и ред, стекао више домова и обогатио се. Кад се све сабере и подвуче, био је то сасвим обичан рат, ни у чему различит од претходних какве смо водили сваких десетак година кроз читаву историју, што против њиховог села, што заједно с њима против неког другог острва, којих је, у нашем мору, било тушта и тма. Није било озбиљнијих последица по наше острво, ако не рачунамо једну генерацију младих људи неповратно уништених за читав живот, али шта је једна генерација према узвишеним идеалима слободе и демократије које смо сачували!? Једино чега смо се бојали, и ми и они, је да кад ти млади људи, једног дана, потпуно сазру и постану способни за управљање нашим острвом, не упропасте све што смо ми старији годинама мукотрпно стварали. Та бојазан, испоставиће се, беше сасвим оправдана, пошто су ти млади људи били дефинитивно и потпуно сјебани, за шта има много примера.

     Један од њих, неки Корокои Балуга, пореклом из њиховог села, постао је познат широм Централног континента по свом специфичном сликарском умећу. Он је, уместо боја за сликање користио различите врсте фекалија, људског и животињског порекла. Због тога су све његове слике биле насликане валерима браон, жуте, а покаткад и црвене боје, док су изложбе посећивали ретки ликовни критичари, још ређи заљубљеници у уметност и гомила мува које су бучно зујале наоколо, радосно се пребацујући са слике на слику. Други је пак, Метароми Фусига, снимао болесне филмове у којима су људима, из чиста мира, отпадале руке и ноге, често и главе, таман кад би почели да говоре, због чега у његовим филмовима није било много дијалога. Тај недостатак надокнађивао је сјајном фотографијом, ако је уопште било разлога за то. Нисам експерт, али сматрам да у филмовима глумци не треба ништа да причају, само треба да се појаве на екрану. Ја иначе, не бих стављао у филмове људе, већ само животиње (дивље или домаће, свеједно). Филмови би онда били много лепши и реалнији. Наш најпознатији архитекта, Сисуаме Валери, пројектовао је грађевине искључиво фалусоидног облика огромних димензија. То се допадало женама па је постао веома тражен, тако да се данас у сваком већем граду на континенту налази барем једна његова зграда.

     Нису само уметници показивали знаке лудила, од њих се то могло и очекивати, исто је било и са онима који су се бавили обичним, свакодневним пословима, радници, наставници, доктори, инжењери, пилоти, шофери, полицајци и томе слично. Само су рибари остали нормални. Како и зашто, то је била велика енигма. Они су се и даље будили у цик зоре, отискивали ка пучини у својим рибарским чамцима и бродићима, ловили рибу и остало морско живље и контемплирали о рађању бога сунца из велике плаве удолине.

     - Бог је сваког дана нов и увек другачији – говорио би један од њих увече у коноби.

     - Из воде смо изашли, у воду ћемо се вратити – рекао би други, натежћи чашу рума.

     Нико их није капирао, али се њима фућкало за то. Имали су своју филозофију.

12.

ИСТИНИТЕ ЛЕГЕНДЕ

      О мом ортаку, ВБМ-у, кружиле су разне легенде по граду и околини. Како то обично бива код малих, оне о великим индивидуама измишљају свашта, као да се хране тим лажима уместо хлеба, и препричавају их све док не постану део народног фолклора, а код нас све што је део народног фолклора кад тад постане део историје. Причало се како је рекао „историјско не” познатој светској медијској кући која је хтела да купи његову телевизију. Права је истина да је он само тврдио пазар и да се умало није угушио од плача када су странци одустали. Даље, причало се како је путовао по свету на својој великој, белој јахти (у друштву жене К.Р. из Приједора и стручних сарадника), и да су га црнци, индијанци и Кинези свуда дочекивали с нескривеном љубављу и отвореним обожавањем. Где год би његов капетан спустио сидро, домороци би истрчали на обалу, почели да се радују, бацају цвеће, банане и кокосове орахе у ваздух, и одмах би извели вола, коња, слона, жирафу или неку другу животињку, те је заклали и испекли пред његовим очима. ВБМ-у то није било по вољи, мислим, такво понашање према животињама, пошто је и он сам био животиња, али се смешио задовољно и чак би пробао печење цокћући уснама. То је радио све док није сласно зацоктао на гозби код једног пигмејског племена из Африке које цоктање сматра смртном увредом. Док је, заједно са сарадницима (посада је остала на броду), бежао ка јахти, одлучио је да престане путовати по белом свету и, за сваки случај, цоктати при обеду, али је већ било касно јер је једна од стотину отровних стрела, избачених из пигмејских лукова, погодила у раме К.Р. (25) из Приједора те је ова, нешто касније, умрла у најтежим мукама. Кад је допловио дома, одмах се поново оженио, али о томе није писало у новинама, па се не зна да ли је тај податак истинит. Људи су шапутали један другом на уво како у подруму своје виле чува нека дијамантска јаја, опточена златом, како обожава каубојске филмове и Джејмса Бонда (којег је лично упознао док је овај шпијунирао по нашој земљи), да може заспати само на јастуку сашивеном од коже скинуте са бутина и задњица најлепших девица, како су му уши толико велике да може чути шта се Американци договарају путем сателита, да не верује у Бога и да је члан секте која људима пије крв, да је продао душу ђаволу и преварио га после тога (што никада ниједном живом створу није пошло за руком, осим њему) и, напокон, како је, непосредно пред смрт (а умро је као најстарији миш на свету), рекао чувену реченицу: „Чувајте ми наше острво!”

     Које острво је било у питању, нико није знао, јер наша земља нема море и никад га није имала, па, самим тим, не може имати ни острво. Неки су мислили да се ради о речном острву, такозваној ади, за шта није било доказа, а неки зликовци су отворено хулили, подругујући се како је ВБМ, непосредно пред смрт, потпуно одлепио од силне употребе алкохола и разноразних наркотичких средстава. Ја сам, међутим, добро знао о чему је реч. То је било оно острво о којем смо нас двојица тако често разговарали у дугим, летњим ноћима, седећи и дувајући на клупици испред наше зграде.

13.

     Због чега је наше острво почело полагано тонути у море, нико није знао. Ни геолози, ни геотехнолози, ни биогеоморфолози, ни океанолози, ни геоокеанографи, ни други „олози“ или „графи“. Једноставно, становници нашег града су се тог јутра пробудили, устали из кревета, умили се, опрали зубе (ко их је имао), они који се туширају ујутро, истуширали се, појели нешто на брзака и изашли из кућа и станова, кренувши на обављање свакодневних послова или сурогатских активности (школа, црна берза), а онда су се одједном (пљус!) нашли у води до колена. Дуго смо стајали у тој води (и ја међу њима) зачуђени и узбуђени до крајњих граница. Сви ћутасмо сметени у глави. Тек негде око поднева продера се једна слепа баба: „Упомоћ, људи, потонусмо!” Одједном се пренусмо, као из сна пробуђени.

      - Шта ћемо сад, браћо и сестре?! – повика један проћелави човечуљак.

     - Помози, боже! Помози, боже! – закука високи брадоња који је стајао крај мене, а онда зацика као жена и побеже низ улицу, пљускајући по води и млатарајући рукама изнад главе.

      - Бог ти помогао! – пожеле му сво радно способно становништво нашег града.

    Ми смо, као народ, одувек гајили непревазиђену љубав према херојима и хероинама (којих је било далеко мање него хероја), подизали им споменике кад год смо могли и где год смо стигли, писали књиге о њима (слабо читане), снимали филмове, учили децу у школама о њиховим подвизима и помињали их (понекад и њихове мајке, очеве или сестре) на сахранама и свадбама, не ретко и у молитвама (лакше је молити се неком за кога засигурно знаш ко је био и шта је урадио него богу за којег не знаш да ли уопште постоји). Зашто смо то радили кад смо сви мислили како су они најобичније будалине, често сам се питао. Свакакве квалификације смо им пришивали, те да су били најлепши, те најјачи, те најхрабрији, али да је неко од њих био најпаметнији, то ником никад није пало на памет да каже. „Само је тотални идиот спреман да се жртвује за друге”, рекао је у инагуративном говору председник Академије наука, уметности и самоспознаје нашег острва[4], Говњиву Б’тату . Та његова сентенца остала је запамћена и пренела се у народ као пословица.

     Све у свему, наше острво је тог кобног јутра, полагано почело да тоне и наставило је тако током ноћи и следећег дана. „Кад чврста материја тоне, она тоне док не потоне”, закључио је горепоменути председник АНУС-а, у специјалној телевизијској емисији посвећеној тоњењу нашег острва. Зашто су га (кога врага!) пустили на телевизију, али ваљда су сматрали да он има нешто паметно за рећи или барем утешити народ који је полако почео да паничи. То се није догодило, јер је он био филозоф и заступао доктрину егзистенцијалног песимизма, чији је главни постулат гласио: „Ни тамо, ни овамо, нити десно, нити лево. Само право.”

      Ретки су били они који су знали да смо за потонуће криви ми сами, да смо, откад се настанисмо на овом острву, упорно радили на његовом уништењу уместо одржавању, да смо константно назадовали, иако је изгледало како просперирамо и развијамо се, деца су нам била све виша и лепша, али зато све болешљивија и размаженија, млади људи све глупљи и глупљи, а ми старији били смо разочарани и дезоријентисани, нисмо схватали шта нам се догађа, зашто живимо у свету који нас не разуме и који не разумемо, као и зашто живимо уопште, упркос јасном одговору који је на то питање дао председник АНУС-а, у главном постулату своје филозофске доктрине.

[4] Академија наука, уметности и самоспознаје (АНУС) основана је 1578. године, у време владавине Квануле Мудрог (1575-1580), краља просветитеља, који је због душевног растројства био принуђен да абдицира и препусти власт брату од тетке, Бикили Светлом (1580-1592), распикући, женскарошу и коцкару, вољеном међу племством и војском, све док није почео да спава с њиховим ћеркама и женама, те су му јавно одрубили главу.

14.

     Откад сам почео озбиљно да се дрогирам, потпуно сам се отуђио од других. Како нисам имао новаца за праву дрогу, морао сам пронаћи сопствени, аутохтони, начин дрогирања. У почетку сам тај сурогат тражио негде напољу, изван свог стана (након мајчине смрти, наследио сам једноипособан стан у блоку 45, у којем смо живели од 1975. године), у кафићу испред зграде, на рок концертима, у дискотекама или на сплавовима, на фудбалским стадионима или у кошаркашким халама, али све то није дало резултате. Због тога се у потпуности оградих од спољног света и посветих самом себи и свом компјутеру.

      Оно што нисам знао, пре него што сам почео да се дрогирам компјутером, то је да у њему живе мали људи, као некад што су живели у радио апаратима и телевизорима (изгледа да су се преселили у компјутере, тамо се ваљда, боље живи). Једне ноћи, негде око три сата ујутро, док сам, као и обично, седео за компјутером и буљио у екран, притиснуо сам, онако механички, три типке на тастатури (које тачно, не могу се сетити, прва је, чини ми се, била Б, а трећа Г) и одједном, на столу предамном, створише се три човечуљка, два мушка и једно женско, обучена у уске, беле комбинезоне, који су прекривали њихова тела од главе до пете. Дуго смо разговарали, човечуљица ми се баш допала, била је кул, говорила је мазним гласом и имала велике сисе, да би ми на крају саопштили следеће: „Будале кажу како је информациона револуција променила свет на боље. Будале су зато што:

     1) никад ниједна револуција није променила свет на боље, 

    2) револуције мењају свет, али људи остају исти (њихова перцепција света се не мења), ерго, 

     3) ништа се не мења, осим, можда, на горе (уколико је хаос гори од контролисаног хаоса, што је дискутабилно).“

    Ту ти се ја депримирам, али ме човечуљица орасположи речима: „Врати се ти трави и алкохолу, па се видимо!” Сећам се да ми је чак и намигнула враголасто. После сам седео за компјутером још више него раније, тако да смо постали блиски пријатељи, те сам, у више наврата, мрсио њене сифоне на различите начине.

   Након тога сам се у потпуности преселио у виртуелни свет, могло би се рећи, потонуо у њега, да више никад не испиливам.

15.

     Није наше острво ни прво ни последње које је потонуло у море. Ех, како кажу историчари, потону и нестаде, као да није ни било, много тога од када је света и века, а острва одувек постојаху и одувек тонуше. Човек није риба (иако има рибљу памет) па не може преживети у води, сходно томе са нашег острва изгибе и подави се мноштво људи, жена и деце. Ја се спасох тако што ускочих у један од чамаца који испловише из луке, неколико минута пре потонућа. Морао сам потплатити гомилу људи не би ли моје заслуге за народ (апсолутно неоспорне) биле потврђене посредством писаног документа са општинским печатом, те се може рећи како сам место у чамцу поштено заслужио. Са сузама у очима и грцајем у грлу, посматрах снежнобеле врхове родних нам планина (сви становници нашег града сишли су одозго у приобаље пре много векова и ту се настанили), како нестају у плавим таласима онога што смо, једном давно, називали „наше море”. Сада је то било нечије туђе, непријатељско море. Жене у чамцима закукаше и почеше се бусати у груди, деца звераху наоколо, не схватајући шта се дешава, а мушкарци, млади и стари, јецаху и веслаху снажно, не би ли побегли што даље од великог вира, који је добар број заосталих чамаца већ увлачио у себе. Убрзо они, један за другим нестадоше, пронађоше своју смрт и све се умири. Море постаде равно као тепсија. Лјуди побацаше весла и стадоше плакати, заједно с децом (која су почела плакати нешто пре) и женама (за које рекох да су плакале од самог почетка катастрофе). Једном речју, настаде општа кукњава. Видевши вољене ми сународнике онако јадне и бедне, не могах издржати више, те покрих лице шакама и закуках заједно са њима. Арлаукасмо тако хорски неко време, сат или два, кад неко примети групу чамаца која нам се полагано приближавала. Кад приђоше довољно близу, препознасмо међу њима неке од виђенијих људи из њиховог села.

     - Како вас није срамота, изроди погани – повика један од њих, са великом главом и исто тако великим наочарима на носу – зар не видите шта учинисте са нашим острвом!?

    Никако ми није улазило у главу да смо баш ми, грађани нашег острва, криви за његов несрећан крај, мислио сам како је кривица сигурно на њиховој сељачкој страни или је, у најмању руку, правилно распоређена. Зато кликнух од среће кад један грлати старац из мог чамца повика:

    - Читав свет зна да сте ви, сељачине неопеване, прави и једини кривци за ову катастрофу! 

      - Серем се ја на све вас, а нарочито на вашег Великог Белог Миша! – одговори онај.

       Била је то кап која је прелила чашу. Иако смо сви ми, становници острва, пардон, бившег острва, припадали истој религији и веровали у исте тотеме и богове, Велики Бели Миш је био највољеније божанство у нашем граду. „Нека те ВБМ чува и носи у рајске долине”, гласио је прастари поздрав становника нашег града, пардон, бившег града. У касном средњем веку, тај се поздрав поделио у два: „Нека те ВБМ чува” и „Нека те ВБМ носи”. Вековима касније, чудном игром гласовних промена (коју историја нашег острвског језика није успела протумачити), оба поздрава су се семантички драстично променила. Први је гласио: „Нека ти ВБМ дува”, а други: „Нека се ВБМ носи”. Бесан као планински рис, бацих из руке свеску и оловку, дохватих весло једног од момака и распалих главатог ћору право по тинтари. Он се окрену око своје осе три-четири пута, па пљусну у воду колико је тежак. Тако започе велика поморска битка веслима, закључна, коначна битка рата између нашег бившег града и њиховог бившег села, који, иако званично завршен, никад заправо није ни престајао. Млатили смо се веслима, ломили чамце голим рукама, расцопавали главе једни другима, дивљачки и темељито, онако како то само ми умемо, како смо од наших заједничких предака научили.

      Кад погледам нагоре, кроз воду, док моје тело полагано тоне, изгледа ми као да је неко победио, али не могу разазнати ко.

КРАЈ