ПРВА ОВЕРА

ПРВА ОВЕРА

ххх

        Ишао сам пре неки дан, у четвртак, са једном од мојих герли код пророчице. Није од ових са телевизије, не знаш је. Она моја запела:"Да ми прорекне будућност, кад ћу се удати, колико ћу деце имати, хоће ли муж да ме туче?..." Тороче као луда, а све ме загледује, онако испод ока. Да се решим беде, одведем је код бабетине. Она живи у селу испод Авале, зове се Зуце, одавде има двадесет минута колима. Кућа јој је на три спрата, лепа, окречена у жуто, са црвеним кровом, а двориште велико и уређено. Прориче тако што прво загреје олово, па га онда сипа у буре пуно хладне, изворске воде. Наплаћује педесет еврића. Прави дерикожа. Ал' ајде, кад већ дођосмо... Уђе ти моја герла код бабе у собу, а ја останем испред врата да је чекам. Неки ганци, мали, никакав, ко из циганских филмова, понуди ми столицу да седнем. То је био бабин син или нећак, тако нешто. Пита ме чиме се бавим у животу. Ја се насмејем. "Продајем бензин и цигаре", кажем. "Каква је то нова мода  да се шишате на ћелаво и свуда идете обучени у тренерке?", опет ће он. Мрзело ме да му одговарaм, а нисам ни знао шта да му кажем. "Је л' знаш да сам глумио у Кустином филму?", каже. "Ма, немој ми рећи!?" "Истина је. Глумио сам музичара, виолинисту. Тер'о нас је да се веремо по дрвећу ко мајмуни." Онда је почео да ми до у детаље oписује шта је све морао да ради на снимању. Ја сам се само тупаво смешкао и климао главом. Напокон, моја герла изађе сва озарена (мора да је чула нешто лепо, нешто за шта вреди дати педесет евра), а иза ње, кроз одшкринута врата, провири глава маторе, крезубе циганке, лица црног као гар, на којем су се посебно истицале крупне плаве очи и велики бабураст нос. Са доње усне јој је висила до пола испушена цигарета. "Хајде, улази!", рече ми. "Хвала, баба, не треба. Ја не верујем у тај твој вуду." "Веров'о ил' не веров'о, судбина је судбина. Свако је има, па и ти. Дај да ти барем погледам у длан, да не причаш после како си за џаба код мене долазио." Пружим јој руку. "Даклем, да видимо... " Загледа ми шаку, окреће је, чуди се нечему. "Не видим ништа! Линија живота ти је пресечена и по томе би требало да си одавно мртав, а ниси... Одаклен си ти?" Ја јој кажем. "А, је л' тамо код тебе има још так'их?", пита она. Одговорим јој да су код нас сви овакви. "Е, да си ти мени жив и здрав, сад ће теби баба Стамена да каже нешто, ал' да се не наљутиш и да јој опростиш за то што је једна најобичнија бабускара која нема длаке на језику. Овакав длан имају само 'ајдуци, пуста'ије и убице. Првог кад си убио и  себе си с њим убио и са'ранио! Због тога си жив, ал' ко да с' умро, једеш и пијеш, ал' не осећаш 'рану, пушиш, а дим ти на уши излази, смејеш се, веселиш, ал' без дерта, ко по наређењу, грлиш и љубиш све онако узгред, офрље... Где год да кренеш, ништа, шта год да радиш, ништа, који год отров да пробаш, опет ништа. Ти си, синко мој, ко овај камен. 'Ладан и мртав." Тако је рекла баба. Не знам зашто сам ти ово испричао? Хоћеш још једно пиво? 

ххх

         Та Црногорчина је на покер апаратима широм Београда зарадила читаво мало богатство, а кад су му ортаци преотели бизнис и територију, отворио је кафић у близини хотела "Југославија" и пензионисао се. Никад га нисам сматрао за опасног типа, што већина његових саплеменика и није била. Само су хтели да оставе такав утисак, те су ишли по граду намргођени и напумпани, вешто кријући своју плашљивост, могло би се рећи кукавичлук, кад би та реч постојала у њиховом речнику. Можда их је овај град направио таквим, не знам, а није ни важно, јер то нема много везе с причом. Седели смо тако за столом у његовом кафићу и пили пиво (шта друго?) Стева, Пирке, Чоби и ја, кад се на вратима појавише Џими Глодач и Наполеон Кокс. Враћали су се, видно незадовољни бројем посетилаца и присташа, с митинга странке коју су симпатисали и за коју су агитовали где год би стигли, али се у њу никад нису званично учланили. Нико није знао због чега тачно, али ја бих рекао да нису ни покушали.

            - Лепа, дај нам два рогата! - повика Кокс. - Ја стварно не разумем шта је с овим људима данас. Зар они не виде да нам је земља у тоталном распаду, да се овај народ дегенерише, да влада та... Како се зове?... Бела куга, јел' тако? Јесу ли они нормални?

            - Ја сам теби лепо рекао - одговори му Џими - да су Срби будале ил' кретени! Слепи су к'о мачићи. Још милион година да живе неће прогледати.   

            - Ма, шта имају да гледају?! Треба само да заокруже број испред имена наше странке... Јеси ли чуо како је лепо говорио наш вођа? Дође ти просто да му отмеш онај говор из руке, однесеш га кући, урамиш и окачиш на зид!

            - Јашта! У школи нисам чуо толико паметовања као данас на митингу!

            - Ја, вала, у школи никад ништа паметно нисам чуо!

            - Кад мало боље размислим, ни ја! Додуше, слабо сам у њој и седео...

            - Да, да, разумем... Гушили те зидови, вукле те даљине...

            - То, то... Откуд знаш? И тебе исто тако?

            - Ма, како да не! Те даљине су мнооого зајебане...   

            Некако у исто време окренуше се од шанка према нашем столу.

            - Је ли, момци, а где сте ви данас на митингу? - упита Кокс.

          Ми се збунисмо, иако нисмо збуњиве природе. Гледали смо један у другог и размишљали шта да му одговоримо. Гвожђе ми је жуљало чланак, a гаће се увлачиле у дупе, осећао сам како ми по челу избијају грашке зноја. Требало је да претпоставим да ће неки идиоти  наићи и све покварити!

            - Је л' вас питао нешто човек?! - дрекну Џими.

            Пирке и Чоби климнуше главама.

            - Па, што му лепо не одговорите, него ћутите к'о заклани?!  Знате ли ви ко је он?

            Знали смо. Сви смо знали, али нас није било брига. Џими привуче столицу и седе за наш сто. Кокс остаде за шанком. Подигавши нос у вис, гледао је као незаинтересовано кроз прозор.

            - То је Наполеон Кокс - рече Џими с пуно респекта и руком прође кроз проређену косу. - Он је голорук изашао на шорку Ћелавом Васи, Шјору и Мајмуну. Сам самцијат! И премлатио их је! Шта премлатио?! Убио их је од батина!

            То је ваљда требало да нас импресионира. Пирке се снашао први. Умео је да се извуче из сваког шкрипца пре других, увек с осмехом на лицу, као да је изнад свега. И завршио је тако, изнад свега. Изболи су га ножем на крову зграде у којој је становао и бацили га одозго на паркинг. Пао је тачно на ћалетову "самару" и скроз је улубио.

            - Ма, није ваљда! Ћелавог Васу, Шјора и Мајмуна! Сам самцијат! Је ли то могуће?! - рече Пирке гласом пуним усхићења и развуче осмех од ува до ува.

            - Могуће је, како да није?! Ја сам живи сведок тог догађаја! Својим очима сам глед'о како их патосира једног по једног. А тај Васа, он је био носилац црног појаса... Који оно беше дан, Коксе?

            - Пети - процеди Кокс.

            - Пети дан, еј! Седми је у граду, у то време, имао само Јорга.

            Погледа нас разрогачивши очи. Мора да смо му изгледали као најглупљи људи на свету.

            - Илија Јорга! Нисте чули за Илију Јоргу?! Где ви живите?! Уосталом, то и није важно. Дозволићете ми да вам исприповедам како се све то догодило?

            - Може, само брзо - рекох, а трудио сам се да останем миран.

            - А ш'о? Је л' журите негде?

            - Не, не, него имамо нека посла и немамо много времена.

            - Тако млади, а већ у спиду! Полако, момци, пред вама је читава вечност. Свега ће бити, све ћете доживети и преживети. Чујеш ли, Коксе? Ови момци кажу да немају времена! Шта да им кажем на то? 

            - Кажи им да не серу! Појма они немају о времену!

            Бацио сам поглед на сат. Пет до дванаест. Он долази око дванаест. Толико о времену. Клинац у плавом качкету, који је нама окренут леђима, играо флипер читаво пре подне без престанка, окрену се и ми видесмо да је то заправо била девојчица. Она се насмеши показавши велике беле зубе и рече:

              - Ја хоћу да чујем ту причу! Много волим добре приче. 

            - Ето, видите! Она хоће да чује. И Лепа хоће да чује. Је л' да Лепа да хоћеш да чујеш како је Кокс премлатио Ћелавог Васу и његову екипу!?

              - Да, да... Како да не! - довикну Лепа с оне стране шанка.

              - Сви хоће, само ви нећете, јер немате времена...

            - Добро, матори - рекох, већ изнервиран - рекао сам ти да може, али брзо! Шта се сад фолираш?

            Збунио сам га. Није очекивао такву реакцију. До тог тренутка је мислио како је он главни, како га се ми плашимо, њега и његовог друга, чувеног мангаша Кокса. Сада, кад је увидео да то, не да није тако, него да би за њега било боље да није ни сео за наш сто и почео са својим просеравањима, променио је став, попишманио се. Мени се учинило да се некако истањио, смањио толико, да си га могао спаковати у коверту и послати поштом у иностранство. И Кокс је заћутао тамо за шанком. Ти фосили једноставно нису навикли на отпор. Пробијали су се кроз живот песницама и ножевима, проливали крв по врелом асфалту и очекивали, немам појма зашто, да их сви поштују и да им се диве због тога. Морони! Лично, поштујем само оног ко има лову. Сви остали су боранија.

            - Одакле сте ви, момци ?- упита Џими.

            - Из земље Недођије! 'Ајде, причај већ једном!

            - Овај, добро... Лепа, донеси момцима шта пију, Коксу и мени још по пиво!.. А ти мала, хоћеш ли и ти нешто?.. И једну боровницу за девојчицу! Дакле, овако... У то време овај град је био још увек велика пешчара пуна бара. Знам да је вама тешко то и да замислите, али онда су главни становници Новог Београда били гуштери, жабе крекетуше, белоушке и барске корњаче. Знао сам дечка који се удавио у бари на путу за школу. Било му врућина, јун месец, па  је скочио у воду да се малко расхлади. Изронио, није никад. Звао се Раде или Радош, тако некако... Били смо деца. Колико смо онда имали? Петнаест, шеснаест година, као ви сада. Васа је био скоро дупло старији. Висок, набилдован, обучен у тренерку, стално је трчао по крају, као тренира, вежба, припрема се за турнире у каратеу. Табаџија, сви су га се плашили. Имао је своју екипу. Шјор, Мајмун, Лепи Бора, онај тешки џанки... Како се звао, сад је мртав, нашли су га у стану обешеног о лустер? Чова! Тако је! Чова и мали Миле. Њих шесторица су господарила у ова два блока и тамо, у радничким баракама крај пруге, све док није изграђен тридесети и ти сељаци нису почели да залазе овамо...

            Знали смо ту причу. Сви из тридесетог блока су је знали. Васа и Кокс су се удружили, заборавили старе размирице, склопили пакт и повели рат против наших. Тукли су их где год су стигли, прво ту по крају, затим по Новом Београду,  напокон и по целом граду, сравнили су их са земљом. Дуго година после тога, старији мангаши из тридесетог нису смели ни да помоле главу било где изван свог блока. Али то су били старији... Они се више не рачунају. 

            - У то време на Новом Београду није било кафића, пицерија и ресторана као данас, тек понека кафана ту и тамо. Овде, код нас, само једна, "Младост", тако се звала. Срушили су је пре десетак година и на њеном месту подигли паркинг. Тераса кафане била је окренута левом страном ка улици, а десном ка улазу у једну од, за оно време, најмодернијих самопослуга у граду. Лети, сваке суботе пре подне, за столом који је имао најбољи поглед и на једну и на другу страну, седели су и блејали Васа и компанија пушећи "марлборо" и цугајући искључиво коцу или густи сок, јер је Васа био велики противник конзумирања алкохола и наркотика. Кад год би наишао на пијанца или наркомана, он би му опалио две-три дидактичке дандаре и запретио да ће га умлатити као вола у купусу ако га само још једном види урађеног. (Понекад би то и урадио. Било је заиста гадно гледати га како премлаћује човека знатно старијег од себе, који је уз то толико пијан да није у стању ни да побегне. Тада смо већ били пријатељи и сећам се да сам га питао:"Зашто, бре, Васо? Шта ти је човек скривио?""Зна он врло добро шта", одговорио ми је. Причало се да му је отац био пијандура и да га је воштио од батина ни због чега, кад год би му то пало на памет.) Кокс се, у друштву сестре Снежане, спуштао пешачком стазом низ брежуљак ка самопослузи. Снежа је у то време била лепотица, најбоља риба у Другој београдској гимназији. Касније, кад је мало оматорила и олињала, напустила је све, посао, мужа, двоје деце, ошишала се до главе и отишла на Тибет. Чим су их видели како иду према њима, Шјор и Мајмун повикаше у глас: "Ево је, Васо! То је она мала о којој смо ти причали!" Видите, момци, Васа је, као сваки прави господар одређене територије, имао, или је барем, сматрао да има, право на "прву оверу". Свака девојка на коју би он бацио око морала је да, пре него што почне да излази са момцима, прође кроз Васине руке, да је овај "овери", да "провери робу", да је "пробуши" јер, није у реду да тај посао обављају неки леваци из града или из Земуна. Наравно да се девојка ту није много питала. "Прва овера" се обављала милом или силом, најчешће на журкама на које би Васа и компанија упадали непозвани (ником никад није пало на памет да их позове), на пропланку између два велика жбуна у "Парку пријатељства" (али то место је било мање популарно због "рошомонаца" и разноразних первертита), у бараци близу пруге (Васа је специјално за такве прилике тамо однео потпуно нов мадрац који је украо од комшије) или једноставно на клупици иза основне школе...

- Еј, матори, досадна ти је прича! - рекох му.

- Да, и ти си досадан - рече Пирке.

- Досадан ко пролив - закључи Чоби.

У том тренутку отворише се врата кафића. Црногорац уђе и крену ка шанку да покупи пазар. Био је висок и крупан, глава малешна, као билијарска кугла на воловском врату. Носио је црну, кожну јакну, испод ње раздрљену шарену кошуљу, а око врата дебелу, златну кајлу. Чим нас је угледао знао је. Мора да му је било чудно што дебели Џими седи с нама за столом, а Кокса није ни регистровао. Сагох се и извадих пиштољ из чарапе. Он крену руком под јакну. Први метак погодио га је у ногу. Други у стомак. Келнерица поче да вришти. Потрчасмо према вратима. Пирке се окрену и повика:

- Овери га! Овери га!

 Пришао сам му. Гледао ме је блентаво. Трепнуо једном. Бум, бум! Два метка у главу. Ништа. Бум! Још један. Опет ништа.

Баш, ништа... 

ххх

              - Убише човека ко псето! Лепа, зови мурију!

              - Није имао никакве шансе. Је л' сад видиш шта је и каква је та данашња омладина?!

            - Остави тог кретена! Дођи овамо да помогнемо девојчици! Метак се одбио од зида и погодио је у леђа.

              - Не вреди. Готова је!

Из збирке приповедака "Џими Глодач и Наполеон Кокс" 

(Београд: Народна књига - Алфа, 2007.)