НАЈЕЗДА

НАЈЕЗДА
            Сваке боговетне године, понекад и два-три пута годишње, наше село пустошила је најезда скакаваца. Велики, огромних буљавих очију и оштрих као нож зубића, са дугим задњим и краћим предњим ногама, маслинастозелени скакавци долетали су у ројевима, уништавајући бога оца, гризли, глодали, дробили, кршили и ломили све пред собом. Старији, већ изанђали људи, причали су како је тога одувек било, како је наше село проклето, зато што је подигнуто на тромеђи, три се пута у центру села укрштају, како смо једном давно увредили неког заборављеног великаша тако што смо пререзали даску у пољском клозету и овај је, приликом обављања велике нужде, упао у клоаку, најео се сопствених и туђих гована, па нас је онако говњив проклео, како смо опљачкали оне из суседног села, те нас бог кажњава, како је неки циркузант, странац, на сеоском вашару, пред гомилом занемеле публике, гурнуо својој жени великог скакавца у чмар, а она га избацила педесет метара у ваздух... Зашто су се остали скакавци због тога наљутили, нејасно је!?  Ми, сељаци млађе генерације, знали смо колике су то ординарне будалаштине јер је било јасно као дан да је ова пошаст настала у тајним лабараторијама једне од светских велесила, само се нисмо могли сложити које. Било је очигледно како је у питању некакав паклени експеримент у којем ти зликовци наше село, и све нас сељане, користе као заморчиће, не дајући ни пет пара за божје и земаљске законе. Но, нисмо могли докучити какве користи имају од тога, али неке сигурно имају, иначе не би ни правили те одвратне, неуништиве инсекте. Да, неуништиве, јер њих никако и ничим ниси могао убити. Труј их ти и пали колико год хоћеш, наудити им нећеш! Они опет и опет долазе, роје се горе у облацима, слећу на њиве, куће, штале и сенике, потамане све, онда оду некуд, незнано где, и врате се следеће године, опет незасито гладни, чили и орни уништити све чега се дотакну.
ххх
            Једне године нападоше децу која су се на оближњој ливади играла „ћизе близе“. То је она игра у којој играчи бацају паре што ближе зиду, па ко победи узима сав новац. Деца, наравно, нису имала новца те су за игру користила дугмад, а пошто су се играла на ливади дугмад нису бацала ка зиду (на ливади нема зидова), него ка обореном стаблу стогодишњег храстовог дрвета, које смо посекли јер нам је заклањало видик. Било је толико велико да од њега нисмо могли видети ко и кад долази из шуме, а у нашој смо бурној и ратничкој историји имали много лоших искустава с тиме, бану из шуме, побију и опљачкају кога стигну, и мирно се врате у шуму. Као да их није ни било... Таман је главати Збоун Бакака, син мог комшије, главатог Убн Бакаке, бацио дугме најближе до трупла дрвета, кад се на сву четворицу злосрећних дечака и две девојчице, такође учеснице игре, спусти тушта и тма скакаваца великих као песница. Деца су у почетку била збуњена, мислила су како ће, ако буду мирни, скакавци сами отићи, али, не лези враже, у незгодном моменту један од дечака пусти ветар, никад не сазнадосмо ко, и скакавци се окуражише те кренуше трљати крилима једни друге и шутирати се дугачким ногама. Мало је ко у то време знао, а деца нарочито не, како је све то део ритуала парења које је требало уследити одмах потом. Дечаци и девојчице почеше вриштати и потрчаше свако на своју страну, те се у том хаосу судараше и удараше главом о главу, што је, испоставиће се, било погубно по њих. Једино је главати Збоун преживео, јасно је због чега.
            Одмах након тог догађаја група одважних људи, на челу с мојим комшијом главатим Убном Бакаком, одлучи се на очајнички корак. Сковали су план по којем би један од њих отишао у веће и развијеније село, које је било удаљено три брда од нашег, (уколико би успео да се пробије кроз шуму скакаваца) и тамо контактирао задуженог за противградне ракете, позајмио од истог неколико, вратио се овамо, а онда би неко, највероватније главати Убн, активирао ракете и послао их право на скакавце. Идеја је била занимљива, али је имала неколико недостатака. Прво, нико није хтео да иде по ракете и пентра се по брдима, друго, нико није знао како се управља њима и треће, нисмо ни знали да ли они у том селу уопште имају ракете или су се то тројица њихових само хвалила пред нашом учитељицом, на локалном вашару, у подлој намери да је напију и искористе. Што им је касније пошло за руком, наравно. Тако пропаде овај славни подухват пре него што је рад на њему и отпочео.
ххх
            „Када су човјек и вук jaрани, неко ће кад-тад бит поједен“, говорио је мој деда Камбилу О'раде. Због чега је само тада користио глас „ј“ у речи „човек“, чудну реч „јаран“ уместо „друг или „пријатељ“, и зашто би појео вокал „и“ у помоћном глаголу „бити“, никад никоме није објаснио. Ваљда је мислио како тако звучи паметније или је ту реченицу прочитао у неким страним новинама, заосталим из прошлих времена, пошто он књиге никад није читао. Првенствено због тога што није умео читати, једва је натуцао слова, требало би му цирка још два живота да прочита књигу од двеста страна. Нема потребе наглашавати да је деда О'раде одувек био поборник ставова уже и шире заједнице, због чега је свакодневно читао новине. Ми у селу имамо две врсте новина, једне у којима има много текста, и те углавном нико не купује, и друге, у којима има много фотографија и слика а које су објављивале бомбастичне наслове попут ових: „РАЗБОЈНИЦИ ДОЛАЗЕ!“ или: „РАЗБОЈНИЦИ ОДЛАЗЕ!“ (у зависности од тога у ком су се правцу разбојници кретали). Деда је, у овим другим, гледао слике и читао велике наслове, исписане масним словима, за шта му је пак требало цело пре подне, од седам ујутро до ручка. У сваком случају, он је ту „вучију мудрост“ изговарао сваког дана по два-три пута, а кад је коначно скроз излапео и по десет-петнаест. Кад су то вукови и људи били „јарани“ и кад смо то последњи пут ми, људи из села, видели вука или неку сличну зверку, готово нико се и не сећа, али се мом деди чинило како ова мисао, ко зна чија, има неке везе с животом, тако да јој је у потпуности посветио други део свог.
            Скакавци су за њега били изненађење, вероватно зато што је стално ишчекивао напад вукова. Он је, у последњим годинама живота, седео на клупи испред куће, наслонивши руке на квргави дрвени штап,обучен увек исто, у црни јелек од свињске коже, белу ланену кошуљу и сиве панталоне, са модерним опанцима на ногама, без оног заврнутог врха, и неизоставним, белим, вуненим чарапама, које су му грејале увек хладне чланке. Зинувши, као да му нестаје ваздуха, згрануто би гледао јато скакаваца како се обрушава на његову крушку. За трен ока све би обрстили и одлетели даље. „Лебац му пољубим!“, опсовао би себи у браду, а онда се окренуо да провери није ли га неко чуо. Затим би баба Кармена повикала из куће: „О'раде! О'раде! Улази у кућу, охладиће ти се пасуљ!“ Деда О'раде би помислио како није све тако црно јер ето, скакавци оставише довољно барем за један оброк дневно, и лагано устајао са клупе, облизујући се и мљацкајући унапред. Волео је чорбаст пасуљ, нема збора.
ххх
            Кад већ помињем бабе, моја баба по мајци, З'була Кмбити, у младости је била стамена, лепа и прсата, али је била велика курвештија. Иако се цела фамилија правила слепа и глува на то, како ред и налаже, сви у селу су знали да она мало-мало па занесе с неким мушким у њиву, шталу или сеник. Оно јесте, мој деда Абубу Кмбити је херојски погинуо у неком рату (не сећам се тачно ком, јер ми смо често ратовали с разнима, и с онима одозго, и са онима одоздо, и са онима с леве, и са онима с десне стране), али то није било оправдање. Напокон, кад ти муж погине, ти се удај поново, а немој, као мушки, да алујеш наоколо и ашикујеш са сваким ко има макар пола клипа кукуруза међу ногама. Моја мајка била је очајна. Ја сам био дете и не сећам се свега, али знам да је често плакала и проклињала: „Баба од тридесет и кусур, а јашу је као младу ждребицу! Да бог да је црна земља прогутала!“ На жалост свих, а нарочито мушке популације нашег села, управо се тако нешто и догодило. З'була је, хитајући на рандеву с непознатим нам делијом, у ноћи без звезда и месеца, упала у дубоку и безизлазну јаругу. Одоздо се читаву ноћ покушавала извући, кукала и дозивала у помоћ, али је нико није могао чути, да би, негде пред зору, како се претпоставља, стала на камен (може бити луди), оклизнула се, пала на леђа и остала на месту мртва.
            Скакавци су имали везе с њеном смрћу тек толико што су комшијске бабе почеле причати деци како су З'булу појели скакавци. Било их је срамота да објашњавају, а беше неприкладно говорити младунчади где је стварно ишла и зашто. Боље је било плашити их скакавцима. Након пар година те је приче скупио у књигу познати писац из нашег села, Гован Мугибе, добитник многих књижевних награда у иностранству, (ми нисмо много марили за њега и његово дело, пошто је имао зелене очи и презивао се како се презивао) и објавио је (опет у иностранству, то јест, у оном развијенијем селу преко три брда) под насловом: "Баба З'буда – боркиња против скакавачке пошасти“. Без обзира што нико из нашег села није прочитао ни пет страна те књиге (а имала је шестопедесет страна и била тврдо укоричена), мој отац га је, на наговор мајке, тужио Сеоском суду пошто је погрешно написао бабино име, а и оно „скакавачка пошаст“ било је сумњиво. Парницу смо добили, првенствено захваљујући томе што је главни судија Највишег сеоског суда наш рођак. Гован је требало да нам исплати огромну одштету за претрпљену психичку патњу, због чега је морао продати кућу и имање или побећи у његово љубљено иностранство. Кукавица какав јесте, он је изабрао ово друго, а кућу и имање му је конфисковао суд. Ми нисмо добили ни цвоњка.
ххх
            Почесмо последње време називати „добом скакаваца“, јер све нам је било повезано с њима. Како се које дете роди, било у лето, било у зиму, појаве се скакавци, лети по пољима, зими по амбарима и шталама, и све обрсте. Како се ко венча или, не дај боже, умре, ето њих опет, навале са свих страна, иако је изгледало да долећу с планина, потамане све живо и оду даље. Тако су, потпуно спонтано, ушли и у народну усмену, али и уметничку књижевност. За друге уметности, осим наивног сликарства и женског балета, у нашем селу нисмо превише марили. Пре последњег рата био је код нас један што је имао камеру и снимао филмове, али је он након рата нестао без трага и понео све копије својих филмова са собом (прича се да је отишао у планине и сад тамо снима филмове о животињама). Кажу још да је моја баба З'була глумила у неколико његових филмова (гледали су их ретки и заслужни старији становници нашег села и куну се како је била одлична глумица). Наши људи и жене много раде па немају времена бавити се таквим глупостима као што је уметност. Осим ако се на њој не може добро зарадити. Онда постајемо велики љубитељи уметности. Зато толико волимо циркус јер је тамо све много лепо, шарено и интересантно, трубе и оркестар свирају, два лава (сумњам да су прави, изгледају као маскирани керови) скачу кроз ватрени обруч, магарац стане на две ноге па хода наоколо, дебела белчуга у карираном оделу прича шовинистичке вицеве, а на крају представе игра се бинго и неко увек добије.
            Ипак, народни певачи и локални стихоклепци потрудили су се из петних жила не би ли што боље описали „доба скакаваца“. Да ли због пара (сви су волели слушати и читати што год било о скакавцима) или из чистог ћефа, не знам. Најпознатија епска песма о скакавцима, коју је наш учитељ Балунга Мбути чуо од народног певача, вазда удуваног чича К'тонге[1], гласи отприлике овако:

Мили боже чуда великога,
Ђе скакавци с неба дојездише
И на наша поља попадаше,
Пак се шћаше цијела земља бијела
Потепати зелене делије,
Ал' се они бити не дадоше,
Већ се жустро, јуначки бранише,
Обрстише сву 'шеницу бијелу
И у бијело небо одљетеше.

            Кад сам рекао учитељу Мбутију како је песма глупа јер је написана на нама тешко разумљивом језику, истим као наш, али другојачијем у многим финесама (то је онај језик којим је мој деда свакодневно изговарао своју „мудрост“), и да придев „жустро“ не одговара епском изразу, а „бијело“ се три пута понавља, он је одговорио како сам ја глуп, да је понављање нормално за епску поезију и уврстио песму у читанку за трећи разред.
            Од уметничких песама о скакавцима издвојио бих песму Добала Максиме „О скакавци, браћо моја драга“ (у којој су на маестралан начин исказана контрастна осећања љубави и мржње према скакавцима), као и „Скочи Хоп, скакавче! Зелене ти очи. Хоп, скочи!“ (што би била цела песма), од непознатог нам хаику песника.
ххх
            О скакавцима су писане и озбиљне социолошке и друге научне студије. Постоји теорија како су већину тих студија написали сами скакавци и потурили их нама, људима, али, побогу, откуд скакавци знају писати, тешко да могу и мислити (мада су се често понашали као да све што раде раде по плану и програму). Што не значи да им тај план није неко дотурио, ко, не зна се тачно, јер нас одвајкада многи из околних села невероватно мрзе! Ми, иначе, спадамо у мирољубивије, углавном не нападамо никог први, са свима који живе далеко од нас смо у добрим односима, а нашег поглавицу (бирамо га на народном збору сваких пет до десет година, и то увек једног истог) те немуште будале много воле да угосте (није много јешан). Знамо толико да нас сви одоколо баш много мрзе, због чега не зна нико, па највероватније ни они сами. Али, да нас мрзе, мрзе нас, мамицу им кретенску! Да бог да сви поцркали!
            Претпостављам да би један, вероватно најбитнији, од разлога за ту мржњу и завист био тај што смо ми увек мислили како смо најбољи, најпаметнији, најлепши, највреднији, најуспешнији, најпожртвованији, најзаслужнији али и најзакинутији у односу на оне који живе по околним селендрама. Кад год би неко од њих залутао у наше село ми бисмо га или зајебавали до бесмисла, или умлатили ко вола у купусу. На основу чега смо имали тако високо мишљење о себи, толико да су нам велики носеви парали облаке кад год бисмо подигли главу и погледали навише, не бих умео рећи. Чини ми се како би то могло имати везе с оном лекцијом из историје коју је учитељ Мбути тако надахнуто предавао током читавог петог разреда генерацијама ученика. Не само он, кажу да је ту лекцију тако предавао и учитељ пре њега, Донту О'браду, пољопривредни техничар по струци (прича се да је измислио кромпир), а и онај пре њега, као и онај пре тога, и све тако до првог учитеља. Тај први, митски учитељ, био је велики научник, који је код нас дошао право са студија негде у белом свету, на које га је послао великаш изједан грижом савести зато што му је убио оца у кафанској тучи, док је овај још био дете. Лекција иде овако (знам је одлично јер смо сви морали да је научимо напамет у петом разреду):
            БИТКА НА КАРАМАНГА ПОЉУ
            У једном давном рату, пре много, много година, сви су се уротили против нас. Наше село, због повољног геостратегијског положаја, овако на тромеђи, свима је сметало. Непријатељска војска, у тамноплавим униформама, улогорила се на Караманга пољу[2], двадесетак километара од нашег села. Непознати „дародавци“ опскрбили су њихову војску најновијим типовима наоружања. Пушке, ручни бацачи, топови, тенкови, имали су чак и једну амфибију, а за шта им је била потребна, то ни њима самима нија било јасно. Поред нашег села протичу две реке, али су више као речице, можеш их преко лета прегазити без да се много поквасиш, и један поток, који постоји само у касну јесен и преко зиме. У пролеће и лето користимо га као пут, само набацаш камења и готово. Вози, брате, којом год хоћеш брзином! 'Оћеш двадесет, 'оћеш тридесет на сат, може без проблема... Авиона и хелихоптера нису имали, били су им прескупи.
            Наши, у светлоплавим униформама, беху готово голоруки, пушке, бомбе, неколико митраљеза, две-три зоље, и то је то. Стратегија шефа војних снага, генерала њихове војске, Тубуту Мутабе Кољула, приученог ватрогасца, родом из најмногољуднијег од њихових села, састојала се од тактике опкољавања непријатеља те чекања и изнуривања истог психолишким средствима. Много су плашили нашу војску, стално су викали: „Побићемо вас, смрадови!“, „Заклаћемо вас, стоко!“ „Истребићемо вас, говна!“ и томе слично. Међутим, нису нас опколили, тако да су могли да вичу шта хоће, ионако их нико није чуо, пошто је, између осталог, и наша војска викала: „Побићемо вас, смрадови!“, „Заклаћемо вас, стоко!“ „Истребићемо вас, говна!“ и томе слично. Зачудо, план одбране нашег села, који је осмислио  легендарни генерал К'танга (подигли смо му споменик насред села, тако да центром насеља данас доминира његова носата главуџа) био је скоро исти такав, осим оног дела с опкољавањем. Срећом по нас, у њиховој војсци били су све сами алкохоличари, па су се ноћ пред битку растурили од ракије, коју су отели нашим пастирима. Њих је К'танга, са свим тим флашама смоквоваче, плански послао у околину Караманга поља, да шатро чувају овце и говеда, иако су исте заборавили повести са собом. Ништа ту не беше чудно, често се дешавало да пастири оду у поље, а стока остане код куће, у шталама и оборима, те да одатле тужно муче и блеји по цео дан тражећи храну. Тај тактички потез испоставиће се кључним за даљи ток битке, која још није била ни почела, а ми смо је, очигледно, унапред добили.
            У цик зоре, док су њихови војници лежали по Караманга пољу мртви пијани, наши су се полагано прикрали њиховим положајима, али су се убрзо повукли, сваки носећи по флашу ракије. Пастири шпијуни очигледно нису разликовали боје униформе (а униформисани људи сви изгледају исто), па су дали ракију и нашим војницима. Генерал К'танга био је непријатно изненађен оваквим расплетом догађаја но, након објашњења како ракија неће бити попијена одмах, него тек после битке, када се буде славила победа, смирио се мало и натегао једну. Видевши свог вођу како пије, војници су кренули његовим стопама, те су и они цугнули мало. „Једна ко ниједна“, каже народ из нашег села, а проверено постоје сличне пословице и у другим селима. Тако се наши војници напише ко мајке и полегаше по рововима. Ми смо, наиме, стигли да ископамо два уска рова од по двадесет метара ширине и пола метра дубине, један иза другог на три метра раздаљине. Први смо назвали „почетни положај“ а други „одступница“. Зашто, питали су војници генерала (нису волели копање, нико га не воли), он се намргодио, погледао у небо и рекао: „Ако падне киша и потопи један, остаће нам онај други.“ Мудар беше генерал К'танга, јер је, у току битке, киша заиста почела да пада, толико густа, прст се пред оком није видео од капи великих као песница. Кад те само једна клепи по тинтари чини ти се како те је неко свом снагом звекнуо одозгоре, па се клатиш и мислиш да ћеш се онесвестити. Тако барем кажу историјски извори.[3]
            Одједном, у сред најжешће битке, наста прави покољ! Док су се њихови и наши војници ваљали по блату глумећи борбу, однекуд дотрча чопор лавова, праћен хијенама и шакалима, и почеше нападати и клати све редом. Њихова војска је била бројнија, те је статистички лако предвидљиво како су њихови губици били већи. Због тога они од њихових што преживеше, побегоше кукавички, а наши остадоше сами на сред бојног поља, очи у очи с дивљим зверињем. Срећом, наш врач, Битумба Талиле, узе ствар у своје руке, те запева песму којом се терају зли дуси, пошто је било више него очигледно како су ове животиње управо то. Он је певао из своје колибе, скривене у оближњој шуми, удобно заваљен у велику столицу од трске, која је за нас одувек имала непроцењиву религијску вредност. Чувши га, лавови, хијене и шакали потрчаше трагом његовог гласа, растурише склониште, а њега раскомадаше и поједоше док си рекао кокос. Сад, да ли је погрешну враџбину бацио на њих намерно, свесно се жртвовавши за опште добро, или пак посве случајно (сведоци тврде како је био пијан као бабун), податак је који се не може пронаћи у историјским књигама.
            На тај начин наше село је извојевало победу у овој одлучујућој бици, чије се тактичке поставке данас изучавају на свим светским војним академијама. Добро, можда не баш свим, али на оним најпознатијим сигурно.
ххх
         Вратимо се на проблем скакаваца и многобројних научних радова (семинарских, магистарских, докторских) на тему њиховог живота, размножавања, анатомије и свега осталог. Поменућемо неке од њих:
-               Др Квеле Титу: „Финансијски аспекти пустошења скакаваца са освртом на последице урагана „Анастасија“ из 1999. године“;
-                                    мр Пептимо Угба: „Утицај скакаваца на жетву  2005/2006. године“;
-                              Др Токемо Фумату: „Размножавање скакаваца – питање без одговора (одговор приложен у додатку)“;
-                                  проф. Омуба Буту: „СкакаВЦИ или СкаКАВЦИ (акценатска заврзлама)“;
-                                  проф. Омуба Буту: „Порекло речи „скакавац“ и зашто није афричко“;
-                      Др Квеле Мбама: „Повезаност најезда скакаваца са болестима изазваним стресом (медитативни методи лечења)“;
-                  мр Томато Птето: „Скакавци као мотивациони подстицај – кратак курс за менаџере“.
Након десетак година, научни радови о скакавцима су се толико нагомилали да  су постали гори и од самих скакаваца, тако да их више не вреди спомињати. Сваки нови рад уносио је све већу и већу забуну, уместо да донесе некакво разрешење проблема. Почело је изгледати као да су постали сами себи циљ. Ускоро је сваки грађанин нашег села имао барем један чланак или писмо, објављено у оним новинама са великим насловима и фотографијама, на тему скакаваца. Свако је имао своју теорију ко су они, одакле су дошли и шта хоће. Тако смо схватили једноставну чињеницу да сви знају све о скакавцима, те су високи научни кругови изгубили жељу за изучавањем истих. Убрзо, они више никог нису занимали, постали су јавна тајна наше свакодневнице. Такав однос према њима саме скакавце није превише погодио, напротив, они су га искористили ради још већег и слободнијег пустошења свега на шта наиђу. На бајату вест како су скакавци пали на нечију њиву и обрстили је у потпуности, људи би само одмахивали руком и рекли: „То је пасе!“ Када би неки пијанац у кафани узвикнуо: „Ови скакавци су гори од земљотреса и урагана заједно!“, неки други пијанац би га одмах ућуткао речима: „Ала си ти паметан!“ 
     Баш у то време избила је такозвана "копрофилска афера". Наиме, примећено је да кучићи једу измет мачића и обрнуто. Зашто, то никоме није било јасно, те су се високи научни кругови заузели за проучавање ове занимљиве појаве. Ускоро је на ту тему написана гомила радова, а за годину дана и читава библиотека. Опет, догодило се и са кучићима и мачићима (и једењем измета) исто што и са скакавцима, отишли су у заборав, а научници су почели да пишу радове о размножавању носатих мајмуна, иако нису били угрожена врста. Лако је погодити да се и са размножавањем носатих мајмуна догодило исто. Тема никако није недостајало, па се академски живот настављао без већих проблема, са гомилом активности које нису имале додирних тачака са скакавцима. Они су и даље пустошили усеве и економски уништавали наше село, сада више не на сезонском, већ на месечном, па чак и недељном нивоу. Село је пропадало, људи се исељавали, одлазили у печалбу или заувек (најчешће заувек), а они који су остајали, гледали су како да преживе, што је подразумевало варање једни других и остваривање што је већег могућег профита на тај и сличне начине.
ххх
Сада, када нашег села више нема, има само људи који иду наоколо по свету и причају како су пореклом из нашег села, осетио сам позив папира да запишем кратку историју наше борбе против скакаваца, коју нисмо успели добити (за разлику од Битке на Куртамурта пољу). Скакавци су били прејаки за нас, црпели су моћ из неких димензија живота о којима ми нисмо имали појма. Они су живели живот онако како им је он налагао, а ми смо седели и размишљали о правом, исправном начину живљења. Шта год да смо смислили, иако нисмо смислили ништа, морало је бити осуђено на пропаст у борби против оних који не размишљају, већ грабе рукама и ногама, узимају све што стигну, отимају без пардона и гриже савести. Осакаћени у старту, потпуно несвесни свог инвалидитета, ми смо тај недостатак сматрали недостижном предношћу, а своју немогућност уклапања у токове реалног живљења, прикривали неутемељеном супериорношћу у односу на све остале. Међутим, у судару с реалношћу, који је био неминован, остали смо сломљени и немоћни, схвативши како смо направили погрешан избор, а то значи да смо уместо стварног и битног, изабрали оно што је нестварно и небитно. Они који сматрају да им свет, по било којем основу, припада, увек побеђују оне који сумњају у себе и вечито преиспитују своје поступке. Свет се креће унапред, ка свом неминовном крају, захваљујући овим првима, а ми који га желимо зауставити, можемо само пишати на њихове неугасиве ломаче. Они су ти који знају оно што ми, мислећи несрећници, трагаоци за коначном истином, никад нећемо сазнати, а шта је то нисам подобан казати, јер када бих био томе подобан, не бих седео за овим столом и исписивао ове бесмислене реченице на папир. Био бих скакавац, а не човек, и живео негде другде, далеко од овог несрећног села, и тамо се бавио нечим много смисленијим.
Међу нама је одувек било оних који су грабили и уништавали, а онда би се склонили са стране, сели, одморили се и сачекали да неко други, све оно што су они срушили, поново изгради. После би опет рушили, и тако у круг... То су радили искључиво због сопствене материјалне користи. Овакви калкуланти, а било их је много кроз бурну и необуздану историју нашег села, као по правилу, завршавали су увек лоше, остајали без главе, или неког другог важног органа, или бивали бачени у мрачну провалију, где би скончали своје грамзиве животе. Али скакавци, они су само уништавали, сатирали све и свакога, ништа нису чекали, никакву добит од разарања нису имали, бесмислено су газили све пред собом. Уништавали су инстинктивно и непланирано, били су оруђе у рукама неког мрачног демијурга, креатора света параленог нашем, где је све обрнуто, као у огледалу. Смисао њиховог постојања била је деструкција и задовољење својих потреба. „Они знају за шта живе“, написао је један аналитичар у новинама, још онда док се о њима писало.
ххх
Елем, скакaвци су, баш ових дана, уништили наше село у потпуности. Уништили су игралиште на којем сам се играо као дете, школу коју сам завршио са одличним оценама, велику плантажу памука и фабрику текстила (у којој је радила већина сељана), трг и споменик носатом ђенералу К'танги, стадион за 30 000 гледалаца, на којем смо губили све важне утакмице а побеђивали оне небитне, сеоску скупштину (кућу у којој је обитавао старешина села), зграду пореске управе (нико није сузу пустио, иако је била изграђена у необарокном стилу), болницу, чији je кров прокишњаваo откад је саграђена, сеоски Дом културе (где су се сваке боговетне вечери играле представе о Бици на Куртамурта пољу), музеј, који никад није радио (упућени кажу како је био пун важних артифaката), академију наука, новине и телевизију... Касарну са свим војницима и наоружањем обрстили су за пет минута. Још ми у ушима одзвањају крици ужаса и патње унезверених војника, а нарочито њихових старешина, које је овај напад затекао потпуно неспремне. Старешине су плакале од бола, а како је познато да војничине никад не плачу, онда мора бити како их је баш много болело! Шта год да их је болело...
Данас нема више ничега, скакавци су појели све живо и мртво, па чак и саме себе на крају. Приликом те последње, армагедонске најезде, мене су појели међу првима, те никако не могу разумети како исписујем ове редове, зашто нису појели овај папир и ову оловку? Или су их можда ипак појели?



[1]Читао сам у новинама чланак под насловом: „ДУВАЧ К'ТОНГА! ДУВА И ЗАПЕВА!“ у којем стоји да је К'тонга, како пише у његовом полицијском досијеу, први пут ухваћен с „буксном“ у руци далеке 1967. године (у чланку се „буксна“ назива „џоинт“, што је вероватно иста ствар).
[2]Караманга поље се више не зове тако.Нови назив му је пре седамдесет година наденула једна распала баба белчуга, председница Мултинационалне компаније „ГОВДАЈЕД“, веома важне и моћне у финансијском свету (за који нико од нас не зна где се тачно налази и чему служи), без да су икога живог питали, а данас се зове Котејеба поље и од тада није под нашом јурисдикцијом.
[3]Мемоари Абебе Бикиле: „Херој и мученик, народ или револуција – један човек, два пута“, Бтуту 1954, издавачка кућа ГОВН, страна 218











Коментари

Популарни постови са овог блога

ОСТРВО (2)

ПРВА ОВЕРА

ОСТРВО (1)