Постови

ПРВА ОВЕРА

Слика
ПРВА ОВЕРА ххх         Ишао сам пре неки дан, у четвртак , са једном од мојих герли код пророчице. Није од ових са телевизије, не знаш је. Она моја запела:"Да ми прорекне будућност, кад ћу се удати, колико ћу деце имати, хоће ли муж да ме туче?..." Тороче као луда, а све ме загледује, онако испод ока. Да се решим беде, одведем је код бабетине. Она живи у селу испод Авале , зове се Зуце, одавде има двадесет минута колима. Кућа јој је на три спрата, лепа, окречена у жуто, са црвеним кровом, а двориште велико и уређено. Прориче тако што прво загреје олово, па га онда сипа у буре пуно хладне, изворске воде. Наплаћује педесет еврића. Прави дерикожа. Ал' ајде, кад већ дођосмо... Уђе ти моја герла код бабе у собу, а ја останем испред врата да је чекам. Неки ганци, мали, никакав, ко из циганских филмова, понуди ми столицу да седнем. То је био бабин син или нећак, тако нешто. Пита ме чиме се бавим у животу. Ја се насмејем. "Продајем бензин и цигаре",

ОСТРВО (2)

Слика
ОСТРВО (2) 8.      „Од ране младости сам био добар у забављању стоке по шатрама, кафанама и распалим хотелима. Прешао сам целу Ибарску и још пар магистрала, уздуж и попреко. Свирао сам хармонику, имао све зубе и косу, тако да сам био популаран у народњачким круговима. Кезио сам се и притискао дугмиће као ретко ко. Понекад бих и запевао, али то ми је ишло од руке знатно слабије. Стока је волела полуголе, дебеле певаљке и ту није било збора. Још ако испадне сиса или севне чавка, сви падају у екстазу, која се народски зове „дерт“. После је на рукама однесу право у мотелску собу, а „менаџер“ стоји на вратима и броји паре“, тако је говорио Паја Хармоникаш, а ја сам га гледао закрвављених очију, јер сам попио три пива и две лозе, своју дневну дозу у то време. Гледао сам га и слушао све док се његова глава није почела развлачити с леве на десну страну, а очи и уста претварати у велике, црне рупе. Нјегов глас звонио је у мојим ушима као црквени торањ, бубњало ми је у грудима, а лок

ОСТРВО (1)

Слика
ОСТРВО (1) „Ко може зауставити мућење воде?  Мир, бистријом је чини.  Ко може дуго одржати мир?  Кретањем он се руши и ново рађа.“  (ЛАО ЦЕ, Тао-те-динг, XV) 1.          Седели смо, свакога дана, у кафићу на крају улице. Одатле се пружао неометан поглед на девојке које су шпартале центром нашег града, који је био једини град на нашем острву. Заправо, био је још један, али тај је био веома мали, те смо га сви, осим оних што су живели у њему, сматрали више селом него градом. Грађани тога града нису се бавили туризмом као ми, па су, самим тим, били сељаци, а њихов градић, село. Иако смо од прехрамбених производа које су они производили сви ми живели и преживљавали (осим рибарења, они су у планинама изнад њиховог села поседовали сточне фарме, те су музли козе и краве, правили укусне сиреве, клали стоку и живину, брали маслине и цедили уље, узгајали винову лозу и слично томе) ипак смо волели замишљати како они и не постоје. Није то била последица верских разлика, нити наци